У Другом светском рату СССР је од западних савезника добио војну помоћ – око 10.500 тенкова. Око 6.000 су послали Американци, а 4.500 Велика Британија и Канада.
Западна оклопна техника није била главна ударна снага Црвене армије (ако погледамо само тенкове Т-34, СССР их је произвео преко 65.000), али је ипак дала свој допринос победи над нацистичком Немачком.
„Матилда“
Archive photo
Британски тенк за подршку пешадији Мk.II „Матилда“ (намењен јуришу на утврђене положаје) стигао је у СССР у партији од 900 машина. По чеоном оклопу (78 мм) био је бољи чак и од совјетског тешког тенка КВ-2 (75 мм), за који су Немци говорили да је „руско чудовиште“.
Совјетски тенкисти су ценили овај тенк јер је имао поуздан дизел мотор и мењач, био је комфоран и лак за руковање. Са друге стране, многи борци Црвене армије нису били задовољни овим тенком.
„’Матилда’ је била само једна велика мета!“, написао је тенкиста Николај Жељезнов. „Тај тенк је имао дебео оклоп, али калибар топа је био свега 42 мм, и то са старинским нишаном. Све у свему, био је незграпан, незгодан за маневрисање... Једва сам некако успевао да постигнем брзину од 25 км/ч, па и то само по асфалтном путу, а по сеоском још мање!“
Почетком 1943. године схваћено је да „Матилда“ већ више не одговара савременим потребама, па је СССР почео да одбија такве испоруке. Тенкови Mk.II су коришћени у Курској бици и великим офанзивама које су затим уследиле, али већ наредне године тих тенкова практично није више било у совјетским јединицама.
„Валентин“
Archive photo
Британски пешадијски тенк „Валентин“ је у великим количинама испоручен СССР-у са „магловитог острва“. Црвена армија је добила осам модификација овог тенка, укупно више од 3.300 машина.
Први „Валентини“ су се у Црвеној армији појавили крајем 1941. године. Они су учествовали у контраофанзиви код Москве и добро су се показали у зимским условима. Током битке за Кавказ ниски британски тенкови су убрајани међу главне тенкове совјетских трупа јер је тај фронт био близу руте у Ирану којом су савезници слали војни терет.
„Мотор ради тихо. Ставите руку на тенк и нећете осетити да он ради“, сећао се касније тенкиста Михаил Котлов. Поједини совјетски борци су сматрали да је „Валентин“ могао неприметно да се приближи немачком „Тигру“ и пробије му оклоп, јер је био тих и имао је топ калибра 57 мм.
„Черчил“
Archive photo
Велика Британија је током рата послала СССР-у преко три стотине пешадијских тенкова Mk.IV „Черчил“, али су на одредиште стигле само 253 машине. Остале су завршиле на дну Арктичког океана заједно са савезничким теретним бродовима.
Овај тенк се истицао моћним чеоним оклопом дебелим 102 мм (у каснијим модификацијама 152 мм), али је био прилично „сиров“, тј. недорађен. Совјетски стручњаци су морали сами да исправљају многе дефекте мотора и других механизама, а такође да прилагоде тенк зимским условима за које он није био предвиђен.
И поред свега, „Черчил“ је био један од основних тешких тенкова Црвене армије током Курске битке и учествовао је у ослобађању Украјине и Балтика, као и у борбама против финске армије у Карелији. Крајем рата су у активним јединицама остала само три ова тенка.
„Стјуарт“
Archive photo
Назив је добио по генералу Џебу Стјуарту из Грађанског рата у САД. по својим карактеристикама тенк М3 „Стјуарт“ био је бољи од многих совјетских лаких тенкова, али није уживао велику популарност у совјетским јединицама.
„Био је нелагодан за посаду. Пре свега, унутра је било веома тесно, не можеш да се окренеш око себе, и то је сметало у борби“, написао је касније тенкиста Николај Вершињин. „Ако командир тенка седне на своје место, онда ја као нишанџија у куполи не могу да се померим. Због тога су посаде користиле тенк без командира“.
СССР је добио више од 1.200 „Стјуарта“. Они су коришћени практично на свим деловима совјетско-немачког фронта и посебно су се добро показали у бици за Кавказ.
„Тетрарх“
Archive photo
Британска армија је примењивала лаки тенк Mk.VII „Тетрарх“ приликом искрцавања на Мадагаскару у мају 1942. и у Нормандији у јуну 1944. године. Борбена машина тешка седам тона достављана је на одредиште десантним авионима типа General Aircraft Hamilcar.
У Совјетском Савезу „Тетрарси“ нису коришћени у десантним падобранским операцијама. Двадесетак тих тенкова је делимично коришћено током битке за Кавказ, а затим су ангажовани за праћење колона возила и обезбеђење мостова. Због слабог оклопа (16 мм) у Црвеној армији Mk.VII није третиран као вредна борбена јединица.
„Шерман“
Archive photo
„То је најбољи амерички тенк који је узео учешћа у рату. Све му је добро – и мотор, и оклоп, и оружје“ – тако је совјетски тенкиста Петар Куревин описао средњи тенк М4 „Шерман“. СССР је добио око 4.000 тих тенкова, углавном модификацију са дизел мотором M4A2.
Модел је добио име по генералу Грађанског рата у САД Вилијему Шерману и био је један од најомиљенијих тенкова у Црвеној армији, а један од разлога су били и комфорни услови за посаду. „У нашим тенковима је све морало да се ради ручно. Ручно смо окретали и куполу и топ. А у ’Шерману’ је све било на струју“, рекао је тенкиста Владимир Головачов.
Амерички тенк (модификација M4A2(76)W) са топом калибра 76 мм по својим борбеним карактеристикама је био отприлике у истом рангу са чувеним совјетским тенком Т-34-85. Уз мало среће је пробијао оклоп тешког немачког „Тигра“ чак и са веће удаљености. Недостатак је била висина тенка, због чега је био добро уочљива мета.
„Шермани“ су учествовали у најважнијим ратним операцијама 1944-1945, укључујући и битку за Берлин. После победе у Европи ти „Американци“ су слати на Далеки исток у борбу против јапанске Квантунске армије.
„Кромвел“
Archive photo
Црвена армија није добијала британске крстареће тенкове (чија су намена били брзи продори у непријатељску позадину). У СССР је стигло само шест тенкова Mk.VIII „Кромвел“.
На тестирању извршеном у Подмосковљу у јесен 1944. године показало се да је овај британски тенк по скоро свим параметрима лошији од „Шермана“. Поред тога, совјетски стручњаци су имали низ примедби на конструкцију корпуса и куполе. Испоставило се, наиме, да је купола крајње нелагодна за боравак посаде.
На крају је СССР одлучио да одустане од испорука ове борбене машине која је добила име по познатом актеру енглеске револуције.
„Ли“
Archive photo
Амерички средњи тенк М3 „Ли“ стигао је у СССР у пролеће 1942. године. Совјетске трупе су добиле укупно око хиљаду ових машина.
Тенк је добио име по чувеном генералу Грађанског рата у САД Роберту Лију. У Црвеној армији је цењен због високог нивоа комфора, будући да се у његовој унутрашњости лагодно могла сместити посада од шест-седам чланова. Вентилатор мотора је обезбеђивао пријатну температуру и циркулацију чистог ваздуха. М3 је био једноставан за руковање и кретао се равномерно.
Али то су биле све његове предности. „Ли“ је, са друге стране, био непоуздан на уским путевима и често је слетао у канал. Имао је два топа (калибра 75 мм и 37 мм), али су они били смештени тако да би то више одговарало самоходном артиљеријском оруђу које треба да решава другачије задатке. Поред тога, оклоп тенка је био лошег квалитета и никада није могао да се одупре непријатељским оруђима великог калибра.
„Тенкови су, наравно, високи и имају гусенице од гуме и метала. Ова гусеница се скоро не чује у кретању, али када је поледица или замрзнута земља тенк шлајфује и љуља се. Други недостатак је био бензински мотор који је трошио бензин М-70 са додатком етил-течности, тако да су ти тенкови лако горели“, испричао је тенкиста Николај Климов.
Совјетски тенкисти су за ове машине говорили да су то „заједничке гробнице за седморицу“. Тенкови М3 „Ли“ су коришћени на Источном фронту до краја 1943. године, када су их „Шермани“ већ потпуно потиснули.