Коју британску и америчку технику је користила Црвена армија?

Јевгениј Халдеј/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Западни савезници су испоручивали Совјетском Савезу различиту технику у великим количинама, али су возила и ловачки авиони највише помогли Совјетима да преброде најтеже тренутке у рату против Немачке.

Studebaker US6

„Без америчких ’студебакера’ не бисмо имали чиме да вучемо нашу артиљерију. Они су и иначе у великој мери покривали наше потребе за транспортом на фронту“, рекао је једном приликом у незваничном разговору маршал Георгиј Жуков. Совјетском Савезу је по закону о најму и зајму испоручено 152.000 тих камиона. Они су вукли добар део терета који је Црвена армија транспортовала током рата.

СССР је у првом периоду рата изгубио огроман број теретних возила, а нова су споро пристизала, тако да су „студебакери“ били пун погодак. Служили су и као тегљачи, и као камиони, и као базе за чувене вишецевне бацаче ракета „Каћуша“.

Камион US6 није био много популаран у САД, али је у Совјетском Савезу био омиљен због простране кабине, моћног мотора, стабилности на путевима и могућности вожње по неравном терену изван пута. Овај модел је постао основа за многе совјетске послератне пројекте у аутомобилској индустрији.

M4A2 ‘Шерман’

Совјетски тенкови у Бечу.

„Амерички тенкови ’Шерман’ су почели да пристичу 1944. године. Мислим да је то најбољи амерички тенк који је коришћен у рату. И мотор му је добар, и оклоп чврст, и оружје квалитетно“, написао је касније Петар Куревин, начелник штаба тенковског батаљона 50. гардијске тенковске бригаде.

„Шермани“ су били брзи и имали су велике маневарске могућности, са топом калибра 75 мм и митраљезом „Браунинг“ (што је била реткост за совјетске тенкове), али су имали и одређене недостатке. Тај тенк је био висок, па је самим тим на бојном пољу био уочљив циљ, а оклоп му је био рањивији него код других америчких или код совјетских тенкова.

Совјетском Савезу је испоручено преко 4.000 тенкова M4A2 ’Шерман’. Америчке трупе нису стигле до престонице Трећег Рајха, али њихови тенкови јесу. Само је совјетска Друга гардијска тенковска армија у борбама за Берлин изгубила 209 „Шермана“.

Хокер харикен (Hawker Hurricane)

Ловац Hawker Hurricane Mark IIB, Z5253 'GA-25' из 134. ескадриле Ратног ваздухопловства САД пролази поред руских стражара у Ваенги, октобар 1941.

„Харикени“ су се у Совјетском Савезу појавили у првим месецима рата, када су били и најпотребнији јер је требало хитно надоместити тешке губитке совјетског ратног ваздухопловства. Британски ловци су посебно били корисни у покривању савезничких конвоја на Арктику и у одбрани Москве.

СССР је добио преко 3.000 авиона „Харикен“, или „грбавих“, како су их звали Совјети. Међутим, совјетски пилоти нису били одушевљени овим ловцима. Већ крајем 1941. године су ти авиони имали знатно лошије борбене карактеристике од нових модификација њиховог главног ривала, „Месершмита“ Bf 109.

„Дали су нам ’Харикене’. Обичне крнтије“, сећао се натпоручник Првог гардијског ловачког авијацијског пука Виталиј Клименко: „МИГ је близу земље незграпан као пегла, али је зато на висини краљ, а овај нема ни брзину ни маневарске могућности. Крило му је дебело. Код наших је блиндирани наслон седишта пилота сферичан, а код њега је спљоштен и лако се пробије. Није лоше што има шест митраљеза, али је количина муниције уз њих минијатурна. Мотори ’Мерлин’ пет пара не вреде. На форсажу је мотор могао да се прегреје и откаже“.

„Вилис“

Генерал-пуковник Владимир Судец у Београду.

Амерички војни аутомобил „Вилис“ одмах је постао омиљено превозно средство команданата Црвене армије. Мали, али стартан и снажан, лако и брзо се кретао по терену изван путева. Није имао врата тако да су возач и путник у случају опасности могли брзо да напусте возило, а нису могли да испадну за време вожње јер су седишта била повучена уназад.

„Вилиси“ нису коришћени само за превоз генерала. Често су служили и као тегљачи артиљеријских оруђа – вукли су противтенковске топове калибра 45 мм и дивизијске топове калибра 76 мм.

Совјетском Савезу је испоручено око 52.000 ових аутомобила. „Вилис“ је можда и последњи модел технике допремљене по закону о зајму и најму који још увек сваке године учествује на парадама Победе у руским градовима.

Бел P-39 Еракобра (P-39 Airacobra)

Летелица пилота Григорија Речкалова.

Овај амерички ловац је био омиљени модел многих совјетских асова, међу којима су били Александар Покришкин и Григориј Речкалов (и један и други су однели по 65 победа у ваздуху). Авион је био невероватно отпоран. Могао је да настави борбу чак и када је изрешетан мецима.

Савезници су са задовољством слали „Еракобре“ Совјетском Савезу јер они нису били погодни за ваздушне борбе на великим висинама, карактеристичне за западно ратиште. На Источном фронту су се совјетски и немачки пилоти сукобљавали углавном на средњим и малим висинама, а у таквим борбама су се ови ловци одлично показали.

Од свих ловаца које је СССР по закону о зајму и најму добио до краја рата, овај модел је испоручен у највише примерака – укупно 4.952 летелица.

Ford GPA

Ford GPA у Црвеној армији.

Амерички војници нису били претерано одушевљени овим пловним аутомобилима јер је Ford GPA имао дубок газ, па је вода улазила чим се море мало усталаса. Црвена армија је углавном форсирала реке тако да је била сасвим задовољна могућностима овог возила.

За разлику од чамаца, Ford GPA није стварао проблеме приликом транспорта, спуштања у воду и извлачења на копно. У априлу 1944. године формирано је 11 засебних моторизованих батаљона посебне намене који су се овим возилима пребацивали на обалу коју је заузео непријатељ, деминирали један део територије и бранили га док не пристигне главнина.

СССР је од савезника добио око 3.000 ових аутомобила. Црвена армија им је дала назив Форд-4.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“