Зашто совјетски грађани нису посећивали ресторане?

Ресторан „Жалосна врба“. Кријумчари су помоћу лукавства намамили у тај ресторан узорног совјетског грађанина Семјона Горбункова. Циљ им је да га напију и препусте заводници која ће му у вино насути средство за спавање. И онда ће да му украду брилијанте скривене у гипсу...

Ово је сцена из култног совјетског филма „Брилијантска рука“ (1969), и она у потпуности одражава однос већине совјетских грађана (и званичне пропаганде) према посећивању ресторана – то је легло разврата, где се окупљају искључиво криминалци како би обављали своје прљаве послове. Уосталом, и одкуд им новац за ресторан? Сигурно је зарађен на непоштен начин!

Сцена из филма „Брилијантска рука“

Leonid Gaidai/Mosfilm, 1969.

Знатно касније, у филму „Интердевојка“ („Интердевочка“, 1989), у ресторане су одлазиле „девизне проститутке“ које су радиле са странцима. И ту је одражен однос према „контингенту“ који се окупља на таквим местима – чим неко посећује ресторан, значи да је или бандит, или проститутка.

Ресторани су били скупи

Обичан совјетски грађанин би за вечеру у ресторану морао да плати четвртину, а можда и половину своје месечне зараде. На пример, почетком 1980-их је одлазак у ресторан коштао око 25 рубаља. Ради поређења, толика је отприлике била месечна стипендија московских студената. А просечна месечна плата лекара износила је око 120 рубаља.

Сцена из филма Леонида Гајдаја „12 столица“.

Чигљаков/Sputnik

Због тога се с правом сматрало да су ресторани разонода за елиту и богаташе. Обични совјетски грађани једноставно нису могли да приуште себи такву раскош.

„Мој будући муж ме је освојио тиме што ме је позвао у ресторан средином 1980-их“, сећа се Олга из Москве. „Он је као научник и постдипломац одлазио у Хакасију на градилишта да ради, и вратио се са великом сумом, па смо пар пута отишли на ручак у један модерни ресторан на Калињинском проспекту [данас је то улица Нови Арбат]“.

Ручак у ресторану није био много јефтинији од вечере. Најчешће је то био већ готов и ограничен списак јела, нешто попут савременог „бизнис ланча“. Али ретко ко је одлазио у ресторан на ручак.

Овде сазнајте шта је у ресторанима било најскупље.

Тешко је било докопати се ресторана

Сцена из филма „Мимино“

Georgiy Daneliya/Mosfilm, 1978

Ресторана је било веома мало. У Москви и Лењинграду нешто више, а у провинцијским градовима попут, рецимо, Таганрога (у совјетско време је имао око 300.000 становника) знатно мање – свега неколико. У мањим градовима, чак и близу Москве, није их уопште било. Ко је хтео гала вечеру, морао је да путује некуд.

Због тога је било тешко и доћи у те малобројне ресторане. А није могао ни да уђе ко је хтео. Ако је неко хтео макар само и да завири, често је морао да тутне шефу сале одређену суму, јер је овај строго осматрао госте и обављао својеврсну „фејс контролу“ (сваком непожељном госту је говорио да нема места).

Треба истаћи да су ресторани често изгледали веома луксузно, нарочито по мерилима совјетских грађана, који су навикли на једноставност. На пример, у ресторану „Праг“ у Москви био је огроман акваријум, коме су се дивили људи из „хрушчовки“ (једнотипних бетонских стамбених зграда Хрушчовљевог периода).

Увече је увек била музика уживо, и многи су долазили да плешу. Такође је било уобичајено да се људи лепо дотерају за долазак у ресторан. Неуредни или сувише једноставно обучени људи нису имали шансе да уђу.

У ресторану, Урсуријск.

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ

Ако се неком посрећило да га пусте, онда је тамо морао да „доплати“ и конобару – да би добио сто на добром месту, да би био лепо услужен и да би јела била свежија, а напици квалитетнији. У филму „12 столица“ (1971) комично су приказани надмени конобари који најпре игноришу грађане ако њихова платежна моћ није на одговарајућем нивоу, а затим нерадо примају наруџбину, све време одговарајући „поштовани, то не држимо“.

Конобари у ресторанима су били као „житељи Олимпа“, као људи који су у лутрији живота добили главни згодитак. Поред плате су добијали високе бакшише и имали су приступ кухињи. Обично су они односили храну која остане нетакнута после великих банкета. Такав случај је приказан у филму „Станица за двоје“ (1982), где конобарица хоће да угости познаника, а он гадљиво пита: „Јесу ли то огрисци?“ На то ће она увређено и поносито: „То су остаци“.

У СССР-у није постојала култура посете ресторана

У бифеу, Нориљск.

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ

„Могу на прсте да набројим колико сам пута била у ресторану. Пар пута код некога на свадби. Није ми ни падало на памет да одлазим тамо. После радног времена смо ручали код куће, за викенд смо одлазили на ручак код родитеља. Затим су дошла деца, нисмо имали с ким да их остављамо увече да бисмо отишли у ресторан“, прича Јелена, књиговођа из Подмосковља. Узгред, деци млађој од 16 година увече није било дозвољен улазак у ресторан.

Рођендани, журке, празници, а често чак и свадбе – све је то у совјетско време организовано код куће. Постојала је читава култура гозбе. Прављене су салате од доступних намирница и конзервираног поврћа припремљеног преко лета.

Многи совјетски људи су одрасли у селима или малим радничким насељима, па су се селили у градове и на свему су штедели како би могли да прехране и обуку породицу. Одлазак у ресторан је третиран као нешто сувишно, као непотребан луксуз, чак и као нешто неморално. У већ поменутом филму „Брилијантска рука“ постоји фраза „Наши људи не иду у пекару таксијем“. Ресторани су били у истој категорији.

Где су онда људи ишли на ручак?

Бифе

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ

Могло је да се руча у мензама, оне су радиле само преко дана. Мензе са готовим јелима по избору постојале су при универзитетима, производним предузећима, библиотекама, итд. Комплетан ручак је коштао од 50 копејака до једне рубље (упоредите са 25 рубаља у ресторану).

Поред тога, постојали су и мањи кафе-барови, посластичарнице са столовима, пивнице и барови са шанком. Већ у позном совјетском периоду појавили су се барови са коктелима, и у њима су организоване дискотеке. Било је и бифеа – у позориштима, или, рецимо, у салама за билијар. Тамо се, на пример, могао наручити коњак, орашасти плодови, сендвич или десерт.

Ко је онда одлазио у ресторане?

Писац Георгиј Цицишвили у ресторану „Праг“.

Архив Николаја Кочњева

Обични совјетски грађани су одлазили само неким веома важним поводом, и најчешће су унапред штедели новац за тај догађај. Али постојала је клијентела која је често свраћала. Поред људи из света криминала ресторане је посећивала „елита“, тј. функционери, официри високог ранга и професори, а такође њихова деца, такозвана „златна омладина“.

„Сећам се како нас је професор са катедре позвао у ресторан ’Пекинг’. То је за нас био читав догађај. А он је често тамо одлазио“, сећа се Олга. Било је уобичајено да човек „части“ у ресторану за добијање научног звања или новог официрског чина.

Француски циркуски уметници на банкету.

Семјон Мишин-Моргенштерн/МАММ/МДФ

„Мој деда је служио 1950-их и 1960-их у елитној војној јединици и веома често је посећивао ресторане. Имао је велику плату и одлазио је са колегама. Они су теревенчили необуздано, познавали су све конобаре и ови су им доносили алкохол чак и кад би га у ресторану нестало, а затим су им пажљиво помагали да седну у такси или лични превоз“, сећа се Марија, предавач Московског државног универзитета (МГУ).

И најзад, у ресторане су одлазили и странци. „Једна од мојих ретких посета ресторану је када су нам још у студентско доба дошли Мађари на факултет, па смо их водили у ресторан ’Будимпешта’“, прича Московљанин Сергеј.

Ентеријер ресторана „Праг“, 1968.

Јуриј Артамонов/Sputnik

Културно провођење времена у ресторанима било је својствено и писцима, новинарима и познатим глумцима, који су у совјетско време зарађивали лепо, а понекад чак и више него лепо. „Ишли смо у позоришта и ресторане“, пише Сергеј Довлатов у зборнику новела „Компромис“. „Укратко, водили смо живот уобичајен за креативну интелигенцију“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!