Који страни језици су били заступљени у Царској Русији и због чега?

Кнез Владимир, у чије време је Русија покрштена, отворио је 988. године школу при двору за „посебну чељад“, тј. за децу из племићких породица. У њој су деца учила „умешност“, тј. разне дисциплине међу којима су били и страни језици, па и латински, који је тада био језик европске дипломатије. У школу су ишли и потомци странаца који су живели при кнежевом двору тако да је комуникација свакако вођена на разним језицима. Владимиров син Јарослав Мудри основао је прву преводилачку школу при храму Свете Софије у Кијеву.

Како и где је држана настава страних језика?

„Књижевни“ страни језици, тј. грчки, латински и други језици старих писмености, обично су били заступљени при црквеним институцијама. „Латинска азбука није кригла пива!“ (Азбука латине – не пиво в братине), говорило се у смоленском и псковском крају још у 13. веку, када су се бурно развијали политички и трговачки односи између Русије и Европе, што говори о томе да су заиста многи учили латински. У Смоленску је постојала чак и световна (грађанска) школа латинског језика.

Трговци, најамници, кочијаши и занатлије нису, наравно, учили језик при црквама и манастирима, него самостално, јер их је на то упућивао посао и начин живота. Као и данас, људи су и тада „узимали приватне часове“ код човека који је тај језик знао, а то је могао бити монах, књижевник, образовани професионални ратник или искусни трговац.

Заиконоспаски манастир, Москва.

Ludvig14 (CC BY-SA 3.0)

Како пише истраживач Роман Жанара, „веома су оскудни подаци о методици тадашње наставе“. Када је неко учио језик у иностранству, он је „директним методом“ чуо нове речи и изразе непосредно од природних говорника током свакодневних активности и комуникације. Настава у Русији подразумевала је превођење текстова и учење напамет.

У оно време је стандард обуке био нижи, тј. није тражено познавање страног језика на високом нивоу. На пример, у превођењу се обично није водило рачуна о стилу и структури оригиналне реченице, преношен је само њен смисао. И наравно, огроман број људи је умео само да говори страни језик, и то прилично добро, али не и да чита и пише. Ти људи су заправо били неписмени и зато нису оставили никакве писане изворе.

Коју сврху су имали поједини страни језици у Старој Русији?

Латински

Пре 18. века ово је био најважнији језик међународне званичне дипломатије. На латинском су састављани уговори, повеље и трговачки споразуми између руских земаља и европских кнежевина и држава. Тај језик су користиле дипломате и њихови сарадници у званичним ситуацијама.

Папини изасланици код Ивана Грозног, 1884.

Public domain

Католичка црква на богослужењима користи латински. И руски православни свештенослужитељи који су комуницирали са својим европским колегама знали су латински.

До 1780-их латински је био основни језик на коме је држана настава на универзитетима Чешке и немачких држава. Скоро сви руски младићи који су се школовали у Европи морали су да говоре и пишу латински. У 18. веку латински је био међународни језик науке. Својим знањем латинског поносио се, рецимо, велики просветитељ Михаил Ломоносов.

Грчки

Становништво руских земаља од древних времена одржавало је контакте са Византијом, што значи да је морало добро познавати грчки језик. Пре него што ће научити словенски, први православни свештеници који су пристигли у Русију вршили су богослужења на грчком. Додуше, Свето Писмо је преведено на црквенословенски још у 9. веку, тако да су и богослужења у руским земљама убрзо прешла на тај језик. Па ипак, грчки је и даље коришћен за комуникацију са „Грцима“, како су Руси тада називали све житеље Византије.

Монаси преписивачи књига

Public domain

У Византију су често путовали руски трговци, монаси, најамници, дипломате и књижевници. Они можда нису познавали класичан грчки језик али су сигурно могли усмено да се споразумеју на димотикију, разговорном грчком. Друштвена елита, која се у Старој Русији формирала у 10. и 11. веку, или је знала грчки или је користила преводиоце јер је комуникација са Византијом била врло интензивна.

Касније је писмени грчки постао први страни језик који су учили сви будући свештенослужитељи. Са појавом класичног образовања у Русији (крај 18. века) грчки је постао обавезан и за филологе, лингвисте и историчаре. Са друге стране, на пример, у Царскоселском лицеју, који је похађао Александар Пушкин, није било наставе грчког. Све у свему, грчки језик у руском становништву никада није био широко заступљен.

Немачки

Новгородске главешине и трговци знали су немачки, шведски и пољски јер су стално били у контакту са природним говорницима ових језика. Познато је да су шведски и немачки трговци слали своје синове у Новгород да тамо изуче све „тајне“ трговине и да после таквог школовања самостално воде послове. Претпоставља се да су и млади руски трговци и чиновници боравили неко време у иностранству на школовању.

Немачка слобода (колонија)

Алекандар Бенуа

Немачки су говориле занатлије, које су долазиле у Новгород из кнежевина централне Немачке. Били су то оружари, врхунски мајстори, цивилни и војни инжењери, и обични војници. Сви они су се од 15-16. века прихватали службе код руских кнезова и царева. Стара и Нова немачка колонија у Москви (Немачка Слобода), где је млади цар Петар касније био чест гост, функционисала је као засебан немачки градић на реци Јаузи, где се у уличном жамору могао чути разговор на немачком језику (додуше, ништа мање и на енглеском и холандском).

У 18. веку немачки је био још увек распрострањен у научним и војним круговима јер су у те заједнице стално пристизали нови кадрови из Немачке, који су тражили посао у Русији. Али њихова деца или унуци су затим прелазили на руски језик. Нови талас интересовања за немачки језик у Русији је наишао тек у 19. веку и то у круговима интелигенције која је хтела да чита Канта, Фихтеа, Маркса и Хегела у оригиналу. Немачки су говорили и многи руски револуционари који су имали везе међу социјалистима у Немачкој и Швајцарској.

Француски

Француска је за време Луја XIV (1638-1715) постала главни војни и политички арбитар целе Европе, а Раштатски мировни споразум склопљен 1714. године био је први међународни документ написан на француском језику. Од почетка 18. века знање француског је већ било обавезно у дипломатским круговима.

Кројачи

Public domain

Наравно, Французи су као носиоци велике културе ангажовани у васпитавању племићке деце широм Европе, па и у Русији. А после Француске револуције у Русији су нашле уточиште хиљаде француских монархиста који су затим ступили у редове руске армије и цивилног чиновничког сталежа. Поред тога, крајем 18. века у Русији је почела бурно да се развија женска и мушка мода и појавио се огроман број француских фризера, стилиста, кројача и кувара.

Француски је постао и језик високог друштва. Угледно руско племство је у целини прешло на француски, а познавање француског у тим круговима служило је као универзална „визиткартица“. Чак и племић који није био богат али је савршено говорио француски могао је захваљујући том знању бити примљен у највишим круговима.

Француски је помагао племићима да садржај својих разговора сакрију од слугу и осталих представника нижег сталежа. На француском је вођена сва приватна преписка, на француском су писани мемоари, цедуље са изјавама љубави и стихови у албумима. До прелома у франкофонији дошло је тек после Отаџбинског рата 1812. године, али је француски ипак све до револуције остао један од најважнијих језика обрзованог друштва.

Енглески

У Русији се енглески трговци, оружари и занатлије појављују у 16. веку. Тада је, на пример, дипломата и племић Џером Хорси више од две деценије сарађивао са московским двором и у дужим периодима боравио у Русији.

Иван Грозни показује ризницу енглеском изасланику Хорсију 1875.

Александар Литовченко

Енглески језик, међутим, није био широко распрострањен. Када је крајем 18. века металург и оружар Чарлс Гаскојн на позив Катарине II дошао у Русију да руководи карелским металуршким фабрикама, он је разговарао на енглеском само у свом ужем кругу, и до краја живота је користио преводиоца у сваком разговору са Русима који су радили у тим фабрикама. Све се променило када су Русија и Британска империја постале савезнице у рату против Наполеона.

У 18. веку су енглески знали љубитељи британске књижевности у Русији, али већ у Пушкиново време познавање овог језика је сведочило о сјајном образовању. Сам Пушкин је научио енглески да би читао Бајрона у оригиналу. После рата се појавило више књига на енглеском, а Енглез на месту домаћег учитеља био је, наравно, далеко више цењен од Француза на истом месту. Од прве половине 19. века енглески је уведен на универзитете Москве, Петербурга и Казања, а путовања у Енглеску су постала обавезан програм младих образованих племића.

Турански („татарски“) језици

У Москви је својевремено постојала читава колонија усмених преводилаца и звала се Толмачевска („толмач“, тј. тумач, усмени преводилац на староруском). Она се налазила у Замоскворечју, јер је у том делу града живело мноштво „Татара“, тј. разноразних трговаца, занатлија и других представника туранских народа. Татарска и Толмачевска колонија постојала је овде од 14. века, тј. од како су успостављени односи са Златном Хордом.

Баскаци (представници татарско-монголске власти)

Сергеј Иванов

Први „татарски“ војници и трговци (под наводницима су јер се ради о различитим етносима које су Руси увек називали заједничким именом „Татари“), полазећи на пут у Русију водили су са собом и своје тумаче. Настањивали су се у Замоскворечју или близу њега зато што су пре него што ће доћи до скеле преко реке Москве наилазили на улогороване трговце са југа. Тако је настала Толмачевска колонија, жива берза и школа за преводиоце са руског на „татарски“ и обрнуто.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!