Како је Русија током историје третирала странце?

Од краја XV века, када је Московска кнежевина почела да се формира као суверена држава, у њој је било све више странаца и њих је требало некако евидентирати и, што је још важније, заштитити. С обзиром да не само што нису знали руски језик, него нису познавали ни локалне обичаје, странци су могли постати лак плен разбојника. Јер, они су у Русију долазили углавном ради трговине, па су са собом носили новац и робу. А у XVII и XVIII веку у руској унутрашњости могли сте лако бити убијени због добрих панталона или чизама. Тако да је држава била директно заинтересована да странци у земљи буду безбедни. Иначе ће престати да долазе, што значи да ће трговина и пословне трансакције усахнути.

Енглески трговац, 16. век

Јавно власништво

Осим тога, евиденција странаца била је за државу исплатива. Порези које је држава убирала од европских трговаца били су три до четири пута већи од оних за „домаће“ трговце. Осим тога, Руси су генерално били веома заинтересовани за трговину, размену научних знања, упознавање западноевропске културе и уметности.

У „Московију“ (како су Русију називали странци) су у XVI и XVII веку, упркос ратовима и политичким кризама, из Европе долазили војни стручњаци, лекари, занатлије и стручњаци за производњу оружја. Од XVI века странци који су долазили у Русију добијали су путне исправе са царским црвеним печатом. Њих су набављали у управи за послове са иностранством (Посољски приказ) и тек након тога им је била дозвољена трговина или пружање услуга.

Од 1649. године руска држава је почела да прати и кретање својих поданика. У тадашњем законику (Соборноје Уложеније) налазила се читава глава посвећена теми „путних исправа за друге државе“. Тада је свако ко путује „ради трговине или другог свог посла у стране земље“ морао о томе да обавести у мањим градовима војводе, а у Москви самог цара (тј. његову канцеларију), и да добије путне исправе.

Путне исправе, 17. век

Јавно власништво

Путовања у иностранство без одговарајућих папира третирана су као прекршај који подлеже истрази о томе да ли је особа планирала издају. У случају да се издаја открије преступнику је следовала смртна казна. А ако би се утврдило да није било никакве завере, човек је бичеван. Била је то тешка казна после које је могао остати доживотно обогаљен.

Крштење као натурализација 

Путне исправе су се појавиле тек у XVI веку. Али и пре тога је било лако разликовати домаће од страних грађана. Пре свега по језику, али и по религији. Било је уобичајено да се сви православци, били они Грци или становници Балкана, сматрају „домаћим“ на основу религије.  

Већина странаца – католици, лутерани и протестанти – чак и кад су живели у Русији желели су да задрже своју веру и обичаје. Зато су се насељавали у посебна насеља, такозване „слободе“. У Москви су тако постојале Стара и Нова немачка слобода, у којима су живели „Немци“, али не само Германи, него и сви који су говорили стране (углавном европске) језике.

Барон Сигизмунд фон Герберштајн, представник Ватикана у Русији, писац и историчар

Јавно власништво

У доба пре Петра Великог није постојала формална процедура натурализације странаца, али уместо ње је постојала могућност православног крштења. Наравно, странци нису морали да се крсте, али заштиту од руске ксенофобије власти су препуштале самим странцима, на тај начин их подстичући да се крсте. Према општем правилу, они који би примили православну веру могли су да носе и руску одећу и да напуштају своје насеље без страха да ће их неко напасти. Своје некадашње име странац би заменио православним (често сличног порекла), могао је да се ожени Рускињом и постепено асимилује са становништвом Московске Русије.

Каква су права имали странци у Руској Империји?

Петар Велики је 1702. године олакшао странцима улазак у Русију. Наредио је да се свима који пређу границу са циљем да ступе у руску војску обезбеде одморни коњи којима ће заменити своје или други превоз. Посебно се наводило: „официрима који долазе у земљу ни на који начин се не смеју причињавати сметње или узнемирења, него им, напротив, треба пружити сваку добровољну помоћ и услугу“. Гарантована им је потпуна слобода вероисповести. Прелазак у православље није био обавезан услов за службу у војсци.

За суђење странцима основан је Тајни колегијум Војног савета, како им се не би судило по руским законима. Петар је гарантовао да ће странцима дозволити да напусте службу када то пожеле и посебно је истакао да „трговци и уметници који желе да уђу у Русији треба да буду примљени са пуном милошћу“.

Холандски трговац Исак Маса

Јавно власништво

Након што је победио Шведску у Северном рату, Петар је заробио велики број странаца, од којих нису сви били спремни да се врате у своју земљу. Зато је 1721. године први пут дозволио да се руско поданство не добија преко крштења, него путем добровољног полагања заклетве.

1747. године усвојен је текст заклетве: „Ја нижеименовани, бивши поданик (те и те земље), обећавам и кунем се Свемогућем Богу да ћу пресветлом господару (име руског цара) бити веран, добар и послушан роб и вечни поданик са својом породицом и да никуда у иностранство нећу одлазити и у туђу службу ступати“. Тако је заклетва гласила током читавог XVIII века.

Полагање заклетве у царској армији

Јавно власништво

Павле I је из текста уклонио реч „роб“, али је истовремено увео тајни надзор над свим странцима. А од 1807. године странцима који не би постали руски поданици забрањено је чланство у трговачким гилдама, што значи да нису могли да постану крупни предузетници. Било им је дозвољено ипак да тргују, раде, пружају услуге.

А од 1826. године Николај I је сасвим поједноставио примање поданства. Заклетву је странац могао да положи у управи губерније у којој живи, а није због тога морао специјално да иде у престоницу. Али још дуго, све до 1864. године, натурализовани странци нису имали једнака права као поданици „по рођењу“.

Јаков Брјус, један од најважнијих доглавника Петра I. Цар га је ценио пре свега због његовог образовања. Јаков се разумео у математику, астрономију, војну доктрину, проучавао је енглески образовни систем и законе током такозване „Велике амбасаде“ - дипломатског путовања Петра I у иностранство.

Јавно власништво

А шта се догодило са примањем православља при натурализацији? Оно је било обавезно само за жене краљевске крви које су се удавале за руске цареве. Зато је, на пример, Софија хон Анхалт-Цербст крштена у православној цркви као Катарина Алексејевна (будућа Катарина Велика), јер је била жена наследника руског престола Петра Фјодоровича. Будући Петар III такође у великој мери није био Рус, по рођењу је био Карл-Петер Улрих, али је крштен као православац, јер је наследио руски престо.

„Инородци“: наши, али не сасвим 

Осим странаца у Русији је било много становника који су се звали „инородци“ – због другачије етничке припадности. Били су то Башкири, Киргизи, Калмици, Самоједи, Бурјати, Јакути, Чукчи и други народи.

Препоручујемо

Префригани Немци у дворским заверама династије Романов: „Похрлили у Русију као смеће из бушног џака“

Русија је покушала да христијанизује ове народе, али неуспешно. Поједини њихови представници примили су, додуше, православље, али већина је задржала своју веру и обичаје. Зато је власт одлучила да „инородцима“ остави стару племенску управу и обичајно право. Такође су ослобођени неких пореза, војне обавезе, појединих типова кривичних казни и тако даље. Све је то учињено са циљем да се сачувају као поданици, а да се притом не распирују религијски и етнички конфликти.

Притом су неки „инородци“, као што су Татари, Чуваши, Маријци, Мордовци, Удмурти, Ижорци, Карели и Вепси, који су живели у централном и западном делу руске земље, од Петровог доба били интегрисани у заједнички систем управе, плаћали су порезе и били подложни кривичном закону. Међу њима се временом православље знатно масовније проширило.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!