Поданицима Московског царства је почетком XVII века било забрањено да „Немцима“ (како су се називали сви странци) помажу да се снађу у Сибиру. Казна за пружање такве помоћи била је „тешка смрт“ и уништавање куће „до темеља“. Након Смутног доба тек устоличени Михаил Романов нипошто није желео да му се странци врзмају по унутрашњости земље.
Смутно доба је омогућило западним земљама да се обогате на рачун Русије. Овај период политичке нестабилности земље трајало је од 1598. године, када је окончана владавина династије Рјуриковича, па све до 1613. године, када је на престо дошао цар Михаил, први владар династије Романов. Али једна ствар било је освајање пограничних западних територија, што су чинили Швеђани и Пољаци, а сасвим друга покушаји колонизације североисточних крајева огромне земље које су предузимали Британци.
Почетком XVII века Британци су већ интензивно пословали на Руском Северу (северни део европског дела Русије). Након што су се први пут појавили на ушћу Северне Двине 1553. године, већ 1555. су основали „Московску компанију“. Неколико година касније у Поморју (на обали Белог мора) успоставили су једно од трговинских насеља, а 1569. су од цара Ивана IV Грозног добили дозволу да без опорезивања тргују широм руског царства.
Користећи ове олакшице, британски трговци су из Архангељска и села Холмогори извозили лан, конопљу, ужад, смолу, катран, сланину, дрвну грађу, крзно, восак, мед, кожу, шалитру, уље и кавијар. Током Смутног доба, 1611. године, планирали су да преговарају са локалним становништвом о склапању споразума о формирању суверене територије или протектората. Али нису у томе успели. Наиме, 1613. године, када је Михаил Романов изабран за цар, Смутно доба је окончано. Истина, Британци су притом имали среће, јер још нису били приступили реализацији свог плана. Он је остао у тајности, а стране дипломате су пред Москвом сачувале образ.
Детаљније: Како су Енглези хтели да преузму контролу над Руским Севером
Међутим, британски апетити нису се ограничавали само на Руски Север. Њихов циљ је био продор у Сибир.
Сибир је пружао невероватне трговинско-економске перспективе. Као прво, кроз њега је водио пут до Индије и Кине. Као друго, он је и сам по себи био потенцијални центар стране трговине. Као треће, почетком XVII века већ су била позната природна богатства сибирских крајева. Најзад, приступ унутрашњости Московског царства добили би не само страни трговци, него и религијски мисионари, као и шпијуни и различити авантуристи. Продор Британаца у Сибир нанео би Русији већу штету него пружање концесија на извоз робе са Руског Севера.
Проблем је био у томе што Москва није могла тек тако да одбије Лондону приступ Сибиру. Наиме, Британци су царевима Смутног доба позајмљивали новац и били посредници у мировним преговорима Михаила Романова са Шведском и Пољско-литванском државном заједницом.
Руски цар Михаил Романов морао је да примени тактику одуговлачења како би сакупио новац и Британцима исплатио дугове, притом избегавајући да им допусти да продру у унутрашњост земље. Управо у то време он је поданицима земље забранио да странцима показују пут кроз Сибир под претњом смрти.
Сада је у интересу Москве било да преузме иницијативу у Сибиру. То би јој омогућило контролу над целокупном трговином и активније прикупљање „јасака“ (пореза у облику крзна) од локалног становништва и трговаца. У том циљу у Сибиру су основана утврђења, која су се називала острози, и која су спречавала обилажење места опорезивања.
Јенисејска тврђава
Јавно власништвоКако би постигао оба ова циља цар је 1919. године одлучио да дефинитивно затвори Мангазејски морски пут.
Мангазејски морски пут је био изузетно важан трговачки пут формиран током XVI века. Почињао је ушћем Северне Двине, водио преко Белог, Баренцовог и Карског мора до Тазовског залива и даље реком Таз до града Мангазеја (200 километара ваздушном линијом североисточно од савременог Новог Уренгоја).
Пут је обухватао и копнене деонице на полуострву Јамал: оне су савладаване превлачењем бродова по сувом преко брвана. Тим путем из Сибира се масовно извозило крзно, такозвано „меко злато“, као и кожа, барут, со, олово, жито и друга роба.
Мангазеја се развила из трговинског насеља Помора основаног крајем XVI века. Временом је стекла статус „острога“ (војног утврђења), а касније статус „посада“ (градског насеља). Ту се 1603. године појавио трговински комплекс са објектима за трговину, складиштење робе и боравак трговаца из других градова и земаља, што је био кључни елемент инфраструктуре за трговину на велико.
Осим тога, Мангазеја је била центар прикупљања „јасака“ (пореза у облику крзна) како од оближњих, тако и од удаљених староседелачких народа.
Како је град постајао богатији, привлачио је све већу пажњу Москве. Али, за разлику од реке Об и њених притока, није била могућа поуздана контрола над морским путем из Поморја у Мангазеју, што је значило губитке за државну касу. Осим тога, постојала је опасност да се страни бродови појаве у Карском мору и странци крену у економску експанзију по Сибиру. Зато је одлучено да се пут у Мангазеју затвори.
„А старим, пак, путем из Мангазеје реком Таз у Зелену реку, па превлачењем преко брвана копном, а затим Мутном реком у Карски залив и великим морем до Архангељског града и Пустоозера (град на реци Печори) трговачки и предузетнички бродови да не иду, како немачки људи не би сазнали пут у те крајеве из Пустоозера и од Архангељског града у Мангазеју и како у Мангазеју не би одлазили“, наводило се у царском указу.
Уместо тога прописано је да се у Мангазеју сме ићи само копненим путем преко Урала. А то је било знатно дуже и теже путовање, што значи мање исплативо.
Затварањем Мангазејског пута потпуно су прекинуте морске везе Поморја са Сибиром. Као последица тога, Мангазеја је постепено изгубила на значају, а после пожара 1643. године и сасвим нестала са географске карте.
Становници града, наиме, нису желели да обнављају спаљену имовину на месту које је изгубило свој трговински значај и преселили су се у Јенисејск и Туруханск (касније Нова Мангазеја).
У царској Русији подаци о првој Мангазеји сачувани су у малобројним документима и народним предањима. Временом град је прешао у легенду. Док су се стварни докази о некада богатом трговачком граду појавили тек 1946. године, након археолошке експедиције Арктичког научноистраживачког института.
Два и по века Мангазејским морским путем кретале су само истраживачке експедиције. Од 1877. године почели су и повремени подухвати трговачких каравана који су из Сибира у Архангељск преко Карског мора превозили пољопривредне производе и сировине. Али због недостатка лучне и навигационе инфраструктуре само половина ових подухвата крунисана је успехом.
Данас је Мангазејски морски пут део Северног морског пута. Први пут је њиме у једној непрекидној пловидби прошао ледоломац „Александар Сибирјаков“ 1932. године на путу од Архангељска до Беринговог мореуза.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
