Зашто је рвач Иван Подубни умро у сиромаштву?

„Клименте Јефремовичу, мени је 78 година. Сетите се мојих заслуга за нашу земљу и совјетску власт. И сами сте ме звали националним херојем, а сада сте ме заборавили. Једно само молим: заведите ме за трпезарију војне јединице, да бар понекад једем нешто вруће“. Ово недовршено писмо, упућено команданту Клименту Ворошилову пронађено је у спаваћој соби Ивана Подубног након његове смрти. Легендарни руски рвач умро је 8. августа 1949. године у граду Јејску.

„Ако некога не обори, онда га поломи“

На рамена су му стављали телеграфски стуб, о коме је висило по десет људи са обе стране – и стуб се ломио. Иван Подубни је био висок 184 цм и имао је 120 кг. У Полтавској области, где је и рођен, од дванаесте године је радио као надничар захваљујући својој снази. У својој 23. години запослио се као радник на утовару у луци. Радио је у Севастопољу и Феодосији.

Public domain

У лучкој средини је Иван, козачки син, покупио лоше особине и навике. Касније је говорио да је боловао од свих венеричних болести које постоје на свету. Носачи у луци су се такмичили међусобно у рвању, па је у њиховом окружењу Иван научио своје прве захвате, укључујући и „прљаве“, који нису прихваћени код професионалних рвача.

Недостатке у техници Иван је компензовао својом огромном снагом. Према једној причи, он је 1896. године дошао на представу у циркус Ивана Бескаравајног у Феодосији. Када су рвачи ушли у арену и почели да траже међу публиком оне који желе да се окушају у рвању, он је изашао и победио све осим једног, који га је професионалним захватом оборио и победио. Подубни је позван у циркус као „снагатор“ и тако 1897. године почиње његова циркуска каријера.

Породица Ивана Подубног. Мајка Ана Даниловна, отац Максим Иванович и брат Митрофан, 1912.

Public domain

Убрзо је пронашао себе у циркуском рвању, које је тада било подељено на две категорије: „шике“ и „бур“. „Шике“ је оно што се сада зове „рестлинг“. У њему се користе унапред увежбани ризични и спектакуларни трикови, падови и бацања. Рвачи наступају у костимима и под псеудонимима, глуме сукобе и имитирају повреде. У Русији су такав рвачки шоу-програм приређивали промотери. Један од њих, чувени Иван „Чика Вања“ Лебедев (1879-1950), причао је о Подубном следеће: „Кршио је најбоље светске рваче без икаквог жаљења и без имало стида. Био је јак као ураган. Био је страшан не само за Русе, већ и за све стране рваче: ако некога не обори, онда га поломи“. „Бур“ је било рвање на снагу, у коме су се рвачи надметали ко је здравији и јачи, и ту Ивану Подубном није било равног.

Руски рвач И. М. Подубни (десно) са братом.

Public domain

На светском првенству у рвању у Паризу 1905. године Иван Подубни је изазвао сензацију победивши светског шампиона из 1903. године Јеса Педерсена. После те победе често је гостовао широм Европе и сматран је за једног од непобедивих рвача.

„Човек огромне снаге и исте толике глупости“

Иван је извојевао многе победе користећи бруталне захвате научене у луци. Према једној причи, он се, будући да је био преке нарави, посвађао 1905. године у Француској са јапанским мајстором борилачких вештина. И овај је понудио да се проблем реши физичким окршајем. Јапанац је излазио на крај са свим снажним нападима Подубног, избегавајући његове ударце и постављајући блокове, али је Иван случајно ухватио ниског растом противника за одећу, преврнуо га и преко колена му сломио бутну кост. Због таквих захвата многи су се са разлогом плашили Подубног.

Подубни у годинама

Public domain

Једном приликом Иван је организовао такмичење „Подубни против свих“. Нудио је 200 франака оном ко издржи 15 минута у рвању са њим, и 8.000 франака оном ко га победи. Пошто нико није могао да издржи 15 минута, нити да га победи, новац је припао Подубном. Међутим, од тога се није обогатио. Зарађени новац је пропио и проћердао у проводима, а волео је и жене.

Иванова прва љубав завршила се трагично. Гимнастичарка Марија Дозмарова, са којом је он био у интимној вези, пала је са трапеза и погинула. Подубни се први пут оженио 1910. године Антонином Квитко, која је парирала снагатору по килажи – имала је преко 100 килограма. У Полтавској области они су саградили имање и пустили у рад воденицу, али Иван није умео да се организује у домаћинству и породичном животу. Много се боље осећао у циркуској арени. Жена је живела од новца који је он зарадио, да би 1920. у јеку грађанског рата побегла је са белогардејским официром покупивши све мужевљеве медаље.

Иван Подубни у годинама

Public domain

Почетком 1920-их Подубни се поново вратио у Европу на турнеју. У том периоду га је упознао писац Александар Куприн, и записао: „Пре неки дан сам вечерао са Подубним, човеком огромне снаге и исте толике глупости“. Кад је Подубни 1925. године стигао у САД на турнеју имао је већ 54 године, али за цео свој живот и сву блиставу каријеру он није могао ни да уштеди, ни да сачува колико било новца.

Гладовање и смрт

Сам Иван Подубни је волео легенде и измишљене приче, тако да су детаљи његове биографије веома сумњиви. Једна таква прича каже да су Подубном у СССР-у била ограничена права јер на предлог Лаврентија Берије није пристао да тренира спортисте удружења „Динамо“, а у том удружењу су били припадници државне безбедности и Министарства унутрашњих послова. Међутим, за ово не постоје никакви докази и разлог се вероватно крије у нечему другом.

Иван Подубни са женом Маријом Семјоновном.

По повратку из САД 1927. године Подубни је купио кућу са баштом у граду Јејску и ту се настанио са удовицом Маријом Машоњином, са којом је проживео последње године свог живота. Током 1930-их је тренирао локалне рваче и још увек је био локална звезда. Јејск су 1942-1943. окупирали Немци. Вршили су масовна погубљења и пљачкали становништво, али Подубног као живу легенду нису дирали. Чак су му и помагали новцем и храном (радио је за њих као маркер, бележио поене у игри у билијарском клубу). 

За време немачке окупације, Подубни је, опет како прича каже, поносно носио на грудима Орден Црвене заставе за рад, који је добио 1939. године. Али то му није много помогло. Након ослобођења Јејска Подубни је подвргнут строгим и дуготрајним испитивањима, као и сви грађани који су преживели на окупираним територијама. Легендарни рвач, ипак, није био репресиран. Међутим, следовање му је толико смањено да је углавном гладовао. Све преостале медаље и признања разменио је на пијацама за храну.

Кућа Подубног за живота и 2016.

Последња свечаност у част Ивана Подубног организована је 1945. године. Позван је у Москву, где му је у Парку „Горки“ пред окупљеним народом додељено звање Заслужног мајстора спорта СССР-а. Гомила обожавалаца носила је Подубног на рукама, одјекивале су здравице и музика. Затим се Подубни вратио у Јејск. И поред новог звања, пензија му није повећана јер му совјетске власти нису опростиле „издају“. А 1948. је пао и сломио кук. Од тада се кретао на штакама.

Иван Подубни је умро од инфаркта 1949. године у Јејску. Сачувана је његова кућа, као и гроб, а у граду су подигнута чак и два споменика најпознатијем руском рвачу.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!