Маршал Буђони: Најбољи совјетски коњаник који се дружио са Стаљином

„Он поседује изузетан стратешки инстинкт. Храбар је до лудила, до безумне дрскости. Са својим коњаницима дели најтежа одрицања и најстрашније опасности. За њега су сви они спремни да буду исечени на комаде“, овако је 1920. године Владимир Лењин говорио о једном од најбољих команданата Црвене армије, будућем маршалу Совјетског Савеза – Семјону Михајловичу Буђонију.

Рођен и одрастао на југу Руске Империје међу донским козацима (мада сам није био козак), Буђони се од детињства самоуверено држао у седлу. У редовима коњичких јединица прошао је кроз руско-јапански и Први светски рат. Више пута команда га је награђивала за храброст испољену у борбама.

Семјон Буђони је сањао о томе да после завршетка светског конфликта отвори велику узгајивачницу коња, али Грађански рат који се распламсао на рушевинама Руске Империје променио му је планове. На крају се некадашњи „вахмистр“ (подофицирски чин) царске војске који никад није био ватрени револуционар, нашао у табору бољшевика и посветио борби за власт радника и сељака.

Међу „црвенима“ смели коњаник и мајстор са сабљом брзо се пробио међу челне позиције. Од команданта малог револуционарног коњичког одреда до лета 1919. године напредовао је до команданта великог Првог коњичког корпуса. Управо Буђони је у борбама код Вороњежа на јесен исте године потукао главницу коњичких снага белогардејаца под командом генерала Константина Мамонтова и Андреја Шкура.

19. новембра 1919. године на бази коњичког корпуса је основана Прва коњичка армија, која је постала најмоћнија и најславнија војна формација у Оружаним снагама младе совјетске републике. Појачана стрељачким јединицама, артиљеријом, одредом оклопних возова и авијационом групом, Буђонијева коњичка армија је успешно уништавала непријатеља на Кавказу и Криму. Она је ефикасно дејствовала и у првој фази рата против Пољске, у којем је Русија на крају ипак поражена.

Семјон Буђони је био један од најомиљенијих и најпопуларнијих команданата Црвене армије у народу. Реч „буђоновац“ повезивала се са храброшћу и смелошћу, а војничка зимска капа у облику шлема староруског војника незванично се називала „буђоновка“.

После завршетка Грађанског рата Семјон Михајлович се у потпуности посветио својим вољеним коњима. Постављен је за инспектора коњичких јединица Црвене армије, радио је као уредник часописа „Узгој коња“, допринео оснивању узгајивачница коња. Буђони се борио против смањења бројчаног састава коњичких јединица, али притом није одбацивао интензивну механизацију Оружаних снага која је ускоро започела.

Семјону Михајловичу је 20. новебра 1935. године додељен чин маршала Совјетског Савеза. Током „Великог терора“, масовних репресија које су убрзо почеле, страдала су тројица од петорице маршала. Буђони је успешно преживео тај период заједно са својим старим саборцем из Прве коњичке армије – народним комесаром (министром) одбране маршалом Климентом
Ворошиловом.

Главног „коњаника“ у земљи спасло је то што практично није имао никакве политичке амбиције и што није волео канцеларијске интриге. Осим тога, Семјон Михајлович је био прагматичан и далековид човек: када је једном стао на Стаљинову страну, он је, као и Ворошилов, остао њему безгранично одан. „Отац народа“ је то знао и игнорисао је све дојаве које су тврдиле да је његов „друг и пријатељ“ Буђони умешан у некакве завере.

Семјон Михајлович је притом био принуђен да делује у складу са политиком власти и да подржава све иницијативе вође. 11. јуна 1937. године он је као члан Специјалног судског већа Врховног суда СССР-а донео смртну пресуду против маршала Михаила Тухачевског и низа високих совјетских војних званичника због учешћа у „војно-фашистичкој завери“.

Почетком рата против нацистичке Немачке 10. јула 1941. године Буђони је именован за главнокомандујућег снагама Југозападног правца. Добио је задатак да по сваку цену задржи Кијев. Због опасности да његове снаге буду опкољене Семјон Михајлович је тражио од Штаба Врховне команде да му дозволи да повуче војску на нове положаје, али то му није дозвољено. 12. септембра њему су као „паничару“ одузели команду, а три дана касније Немци су затворили обруч око четири совјетске армије које су браниле престоницу Совјетске Украјине.

Касније је Буђони командовао Резервним фронтом и снагама Севернокавкаског правца, али није успео да обезбеди ефикасну команду великим оперативно-стратешким јединицама у условима ситуације на фронту која се неприкидно мењала. Од 1943. године маршалу више није била поверена директна команда. Тако се он на фактички декоративном положају команданта коњичких снага Црвене армије бавио питањима формирања нових коњичких јединица, без икаквог односа према вођењу борбених дејстава.

У послератно доба Семјон Буђони је заузимао дужност заменика министра пољопривреде СССР-а за коњарство и узгој коња и написао је преко 70 радова на ову тему. Под његовом редакцијом објављена је монументална петотомна енциклопедија „Историја коња“. У Совјетском Савезу је 1948. године узгојена раса коња која је по маршалу добила име „буђоновска“.

Као и раније, маршал се слабо интересовао за политику, мада је 1954. године током једног ручка себи дозволио да неопрезно изнесе критику на рачун Никите Хрушчова. Буђони је тада запао у немилост што ипак није дуго трајало. Притом о свом покровитељу Стаљину Семјон Михалович чак ни после рушења његовог „култа личности“ никада није говорио у негативном смислу.

Последње године живота Буђони је провео пишући мемоаре о својој служби у Првој коњичкој армији. Такође је учествовао у бројним сусретима са совјетском омладином за коју је он био права легенда Грађанског рата.

Преминуо је 1973. године са 90 година. Чак и у дубокој старости славни коњаник је скоро до саме смрти јахао на свом ждрепцу буђоновске расе по имену Софист.