У грађанском рату који је у Русији беснео током првих година совјетске власти бољшевици нису имали ни времена ни снаге за масовну производњу медаља и ордења које би делили припадницима Црвене армије. Орден Црвене Заставе је уведен 1918. али га није било могуће дати свима који су се истакли. Зато је постојала пракса да се захвалност храбрим војницима изрази поклањањем часовника, табакере, чизама, седла, тканине, а понекад и драгоцености из некадашње царске ризнице. Омиљена војна јединица Јосифа Стаљина била је Прва коњичка армија, а ту су „за оданост, приврженост, верност револуцији“ као награда додељиване црвене козачке шалваре.
Црвеним војсковођама које су се посебно истакле у борбама уручивана је драгоценија награда – почасно оружје револуционара. Биле су то козачке сабље шашке са златним балчаком и додатим украсима, ордена Црвене Заставе, а такође богато украшени пиштољи „Маузер“ са плочицом на којој је угравирано име награђеног. Праксу да се командантима поклања оружје Црвена армија је наследила од Царске Русије, мада се то никада није посебно истицало.
У Совјетском Савезу је 1934. уведено звање Хероја Совјетског Савеза. Било је то највеће признање које је могао добити војник Црвене армије (а такође цивил). Од 1939. године Херојима су уз ово звање додељиване и медаља „Златна Звезда“ и Лењинов Орден. Током читавог Другог светског рата ово високо признање је добило 11.657 људи. Маршал Георгиј Жуков и руководилац земље Леонид Брежњев по четири пута су награђени звањем Хероја Совјетског Савеза. Иначе, звање је могло бити одузето због недоличног понашања.
Георгиј Жуков. „Омиљени маршалов портрет“.
Виктор Тјомин/ МАММ/МДФ/russiainphoto.ruПрво совјетско признање у периоду Другог светског рата био је Орден Отаџбинског рата, уведен у мају 1942. Добијали су га како војници појединачно тако и војне јединице, војноиндустријске фабрике и градови. Овај орден је 1969. добило цело словачко село Склабиња за непроцењиву помоћ коју су његови житељи пружили совјетским партизанима током рата.
Споменик жртвама нацизма у селу Склабиња.
Szeder LászlóОрден Црвене Звезде су добијали војници, команданти, војне јединице, поједини бродови „за личну храброст и одважност у борбама, за одличну организацију и вешто руковођење борбеним дејствима, за успешна борбена дејства војних јединица“. Поред тога, у послератном периоду су овим орденом награђивани припадници МУП-а и КГБ-а, а током рата у Авганистану и тешко рањени војници.
Из серије „Прва гардијска мотострељачка бригада“.
Аркадиј Шајхет/russiainphoto.ruНајчешће признање за храбре обичне војнике и млађе командире биле су медаље „За борбене заслуге“ и „За одважност“. Ова друга награда је често дељена у казненим батаљонима где су прекршиоци закона „искупљивали своју кривицу крвљу“, али су ипак имали право на награду.
Свакодневни живот у ратно доба.
Аркадиј Шајхет/russiainphoto.ruКоманданти високог ранга, генерали и маршали који су се истакли, добијали су Суворовљев и Кутузовљев орден (први је био значајнији), у част двојице великих руских војсковођа 18. и 19. века. Међу страним носиоцима Суворовљевог ордена били су генерал Двајт Ајзенхауер, фелдмаршал Монтгомери, албански лидер Енвер Хоџа и југословенски лидер Јосип Броз Тито. Током 1950-их орден је уручен краљу и наследном принцу Камбоџе, а такође етиопском цару Хајлу Саласију.
Јосип Броз Тито
Archive photoПоред традиције додељивања оружја командантима у Грађанском рату бољшевици су од Царске Русије преузели још једно признање. Наиме, 1943. године је уведен орден Славе, који је по свом статуту и боји траке био потпуно идентичан Георгијевском крсту, једном од најпрестижнијих признања царског периода. Додуше, царско признање није имало три степена него четири. Најмлађи носилац сва три степена ордена Славе био је седамнаестогодишњи млађи водник Иван Кузњецов, који се изванредно показао у командовању посадом артиљеријског оруђа.
Иван Филипович Кузњецов, носилац ордена Славе сва три степена.
Arсhive photoПосебну серију медаља добијали су учесници одбране (како војници тако и цивили) појединих совјетских градова и читавих региона: „За одбрану Лењинграда“, „За одбрану Москве“, „За одбрану Кавказа“, „За одбрану совјетског Заполарја“, итд. У јуну 1945. уведене су медаље за ослобађање совјетских градова, на пример, „За ослобађање Варшаве“ или „За заузимање Будимпеште“. Најчешће додељивана медаља у СССР-у била је „За победу над Немачком у Великом отаџбинском рату 1941-1945“. Њу је добило 14.933.000 људи.
Учесници пионирског слета у Москви награђени медаљама „За одбрану Москве“. Слева надесно: Гаља Бељајева, Зоја Сергејева, Руфа Лобанчикова и Борја Иванов.
Сергеј Васин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruСовјетска ратна морнарица имала је своја признања која су била еквивалентна наградама у копненој армији, али су носила имена чувених руских адмирала. Тако је, на пример, Ушаковљев орден одговарао Суворовљевом, а Нахимовљев Кутузовљевом. Једини странац који је добио Ушаковљев орден био је британски адмирал Бертрам Ремзи који је командовао поморским снагама савезника током искрцавања у Нормандији 1944. године.
Адмирал флоте Н. Г. Кузњецов.
Министарство одбране РФПартизани су за подвиге у непријатељској позадини добијали орден Богдана Хмељницког, назван тако у част хетмана Запорошке козачке војске који је средином 17. века повео ослободилачки рат против пољско-литванске власти. Захваљујући Хмељницком цела Украјина источно од Дњепра, заједно са Кијевом, присаједињена је руској држави. Треба истаћи да су овај орден могли добити и борци, команданти и јединице регуларне армије за храброст и успешно изведене операције.
Маршал Совјетског Савеза Андреј Антонович Гречко у парадној униформи, 1960.
Министарство одбране РФМедаља „Партизану Отаџбинског рата“ била је искључиво „партизанска“. Поред совјетских партизана добијали су је и њихове чехословачке, бугарске и румунске колеге које су сарађивале са њима. Ова медаља је уручена и најчувенијој жени– пилоту Совјетског Савеза, командиру 101. траспортног авионског пука далекометне авијације Валентини Гризодубовој за организовање успешног и ефикасног снабдевања партизанских одреда у непријатељској позадини.
Награда за патриоту.
Георгиј Зелма/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruМноге медаље и признања уведена током 1930-их и 1940-их додељивана су све до распада Совјетског Савеза. Добијали су их војници за подвиг у локалним оружаним конфликтима у којима је учествовао Совјетски Савез. Поред тога, свим учесницима борбених дејстава у Авганистану додељено је почасно одличје „Ратник интернационалиста“ са карактеристичним угравираним натписом „Од захвалног авганистанског народа“. Током повлачења совјетских трупа из Авганистана 1988-1989. добијали су га и војници Демократске републике Авганистан.
Повлачење ограниченог контингента совјетских трупа из Авганистана. Житељи Кандагара испраћају совјетске војнике-интернационалисте.
Андреј Соломонов/SputnikСавремена Русија је наследила поједине совјетске награде (Кутузовљев, Ушаковљев, Суворовљев и Нахимовљев орден). Највише признање је и даље звање Хероја, али сада већ Хероја Руске Федерације.
Руководилац Чеченске републике, Херој Русије Рамзан Кадиров на свечаном пријему поводом прославе Дана Хероја Отаџбине.
Kremlin.ruТекстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу