Које западне аутомобиле је користила Црвена армија у Другом светском рату?

Од почетка напада Вермахта на СССР ситуација са аутомобилским транспортом у совјетској војсци била је катастрофална. Црвена армија је имала око 280.000 камиона, што је било довољно да покрије само трећину потребе у ратно доба.

Почетна мобилизација транспортних возила из цивилног сектора била је изузетно спора, а возила су често стизала неисправна и некомплетна. Поред тога, индустрија је прешла на производњу војне технике, па није било довољно капацитета за производњу камиона.

Постојала је опасност да осетни недостатак камиона ГАЗ, ЗИС и ЈАГ за превоз трупа и артиљерије, и за снабдевање храном и муницијом, доведе до наглог смањења мобилности совјетских трупа.

Тада су у помоћ свом савезнику притекле САД, Велика Британија и Канада. Током читавог периода рата они су испоручили Совјетском Савезу око 400.000 камиона, трактора, оклопних ремонтно-евакуационих машина и војних возила, као и амфибијских возила.

Црвена армија је током рата из иностранства добила камионе Chevrolet, Ford, Dodge, Studebaker, основни камион америчке војске GMC CCKW назван Jimmy, тегљач Diamond и друге.

Западна возила су се допала војницима Црвене армије. Камиони су били поуздани и комфорни, имали су херметички затворене кабине кроз које није дувало чак ни за време зимских мразева, лако и практично управљање, снажне моторе и одличну проходност на сваком терену.

„ЗИС-ови су имали две осовине и гасили су се на лошем путу. А ’Студебекери’ су добри на сваком терену, имали су и предњу и задњу вучу, и веће маневарске могућности“, сећао се потпоручник минобацачког батаљона Павел Гуревич.

Павел Гладков, који је управљао противваздухопловним артиљеријским оруђем, тврдио је да су чак и по доста натопљеном терену после обилних киша „наши ’Шевроле’ пловили као лађе“.

Западни аутомобили су имали и недостатке. Испоставило се да су мотори на Chevrolet возилима веома слаби и не могу да превозе вишецевне бацаче ракета БМ-13 „Каћуша“ на терену са лошим путевима. Поред тога, и шасија им је била слаба и није могла да издржи тежину тих оруђа.

Неки совјетски војници су се жалили да „Форд 6“ проклизава и у најмањем блату. Поред тога, заједничка карактеристика свих камиона послатих у складу са Законом о зајму и најму била је њихова потреба за висококвалитетним горивима и мазивима, што је стварало проблеме совјетским трупама.

У највише примерака (око 200.000) испоручен је „Студебекер“, најомиљенији амерички камион у Црвеној армији. Коришћен је за вучу оруђа калибра до 150 мм, за транспорт терета и људства, а такође као шасија за различите вишецевне бацаче ракета.

Везиста Семјон Бревдо је овако описао тај камион: „[Совјетски камиони] су се заглављивали на путевима и морали смо буквално на својим плећима да их извлачимо из блата. А амерички камиони ’Студебекер’ су за нас били спас. Они су напред изнад браника имали чекрк са челичном сајлом. Чекрк је покретан мотором. Тај камион је могао сам себе да извуче ако други крај одмотане сајле има за шта да се закачи, а могао је да извуче и било који други камион. Ако је колона имала један или два ’Студебекера’, то је био спас“.

У СССР су стигли и амерички војни аутомобили „Вилис“ и DodgeWC-51. „Доџ“ је првобитно био намењен за вучу лаких пољских топова, али су га у Црвеној армији активно користили и минери, везисти, лекари и извиђачи. Због своје носивости од 3/4 тоне добио је назив „Доџ три четвртине“.

Совјетске трупе су добиле дупло више „Вилиса“ (52.000) него аутомобила „Доџ“ (25.000). Они су вукли противтенковске топове калибра 45 мм и били су веома омиљени у команди и међу извиђачима захваљујући брзини (105 км/ч), добрим маневарским способностима и малим димензијама које су им омогућавале да се лако камуфлирају.

Током ратних година СССР је добио преко 3.000 аутомобила-амфибија Ford GPA направљених на бази „Вилиса“. Они су били од велике користи совјетским трупама приликом преласка бројних водених препрека у Источној Европи, утолико пре што сличан тип наоружања у Црвеној армији практично није ни био присутан.

После рата, у складу са Законом о зајму и најму, део западне помоћи је враћен Сједињеним Америчким Државама, док је један број аутомобила „Доџ“ и камиона „Студебекер“ остао у Совјетском Савезу. Они су у совјетској армији коришћени до краја 1940-их, а за потребе пољопривреде и до средине 1960-их.