Страшан пораз Црвене армије, који је отворио Немцима пут ка Москви

Почетком октобра 1941. Црвена армија је претрпела један од најтежих пораза у Другом светском рату. После катастрофалног пораза совјетских трупа код Вјазме и Брјанска Вермахт се пробио до престонице СССР-а која је практично била без одбране.

Офанзиву великих размера, познату као операција „Тајфун“, Немци су планирали са линија које су се налазиле 350-600 км од Москве. Ту су концентрисали контингент од 1,8 милиона војника, што је било нешто мање од половине свих расположивих снага на совјетско-немачком фронту.

Три тенковске групе са 1.700 тенкова и самоходних оруђа, од четири које су им биле на располагању, концентрисали су у зони борбених дејстава. Ваздушну подршку им је пружала 2. ваздухопловна флота са близу 1.400 авиона.

Вермахту су се на путу за Москву супротставиле трупе Западног, Резервног и Брјанског фронта са око 1,2 милиона војника. Оне су поседовале око 1.000 тенкова и самоходних оруђа, као и 1.370 авиона, од којих су већину чинили застарели модели.

Совјетске трупе су морале да покрију појас дужине 600 км. Припреме за одбијање напада вршене су интензивно, али стварање моћне одбрамбене линије пре почетка операције „Тајфун“ није било могуће. Поред тога, совјетске војне формације су биле потучене у тешкој бици код Смоленска и претрпеле су огромне губитке у људству и наоружању.

У офанзиву је 30. септембра прешла 2. тенковска група генерала Хајнца Гудеријана. А главне снаге Групе армија „Центар“ напале су 2. октобра Западни и Резервни фронт.

Супротно очекивањима совјетске команде, Вермахт није напредовао дуж ауто-пута Минск-Москва преко Вјазме, који је био најкраћи пут до престонице СССР-а и где их је чекала најјача одбрана. После детаљног извиђања, Немци су извршили неколико снажних напада на спојеве совјетских армија, између осталог и на подручјима која је совјетска команда сматрала тешким за пролаз оклопних возила.

Немачке јуришне снаге, су имале надмоћ у људству и тенковима, па су уз ефикасну подршку из ваздуха успешно пробиле совјетску одбрану и убрзано кренуле у офанзиву. Лако су одбијале лоше организоване контранападе Црвене армије, и намеравале су да зађу у позадину једницама сва три фронта.

„Непријатељ и даље држи у својим рукама ненападнуте делове фронта, па ће бити потребно да се у перспективи планира дубоко опкољавање ових непријатељских група“, забележио је у свом дневнику начелник Генералштаба немачких копнених снага Франц Халдер.

Совјетска војна команда није одмах схватила размере предстојеће катастрофе. На пример, генерал Михаил Лукин, командант 19. армије, у свом наређењу каже за непријатељске војнике који су му зашли у позадину да је то „група хулигана са аутоматима“. А заправо су његову армију већ биле опколиле две комплетне непријатељске тенковске дивизије.

Услед лоше међусобне координације снаге три фронта нису биле у стању да санирају места пробоја. А војсковође су, бојећи се оптужби за кукавичлук и плашећи се узбуне, јављале у Москву да ситуацију у потпуности држе под контролом.

Због тога Главни штаб Врховне команде дуго није имао јасну представу о кризи која је на помолу у подручју борбених дејстава. И тек у ноћи уочи 6. октобра, када је време већ било изгубљено, команда је наредила трупама да почну опште повлачење на нове одбрамбене линије.

Истог дана су се немачка 17. оклопна дивизија и јединице 2. армије, које су се кретале једна другој у сусрет, ујединиле у околини градова Брјанск и Карачев, окруживши главне снаге Брјанског фронта.

На подручју Вјазме су се 7. октобра сусреле претходнице одреда 3. и 4. тенковске групе. У „обручу“ су се нашле значајне снаге четири армије Западног и Резервног фронта, као и оперативна група генерала Ивана Болдина, специјално формирана за ликвидацију непријатељских пробоја.

Наредних дана су опкољене совјетске трупе много пута покушале да се извуку из замке, док су им залихе муниције, горива и хране брзо нестајале, а немачки притисак је постајао све јачи.

У првим фазама су се читаве дивизије пробијале кроз обруч губећи често и до 90% људства. Касније су само мале групе војника и појединци успели да све пробију до својих.

Овако је Александар Почујенков из 50. пешадијске дивизије описао како су се он и његов ратни друг вратили на совјетске положаје: „Да нас Немци не би видели, дању смо се скривали, а ноћу ишли даље... Улазили смо у села, молили за преноћиште и скривали се, а онда опет ишли даље... Често смо од глади и исцрпљености једва померали ноге. Али смо скупљали снагу и настављали даље. Јели смо све што смо пронашли.... Пролазнике смо питали само једно: ’Пут за Москву! Како да стигнемо тамо?’"

Немогуће је израчунати тачне губитке које је Црвена армија поднела у обручима почетком октобра 1941. Изгинуло је, нестало или је заробљено стотине хиљада војника. Читаве војне формације су престале да постоје.

Тако велики губици у људству направили су огромну празнину у совјетским одбрамбеним формацијама и отворили пут Немцима ка Москви, која је практично била без одбране. Све малобројне расположиве снаге морале су бити упућене на одбрамбене линије, укључујући и кадете војних школа из околине Москве.

Остатке снага на фронтовима које нису биле опкољене предводио је генерал Георгиј Жуков, кога је Стаљин позвао из опкољеног Лењинграда. Било је потребно време да се организује одбрана главног града, да се обнове борбене могућности трупа и да се армија попуни свежим резервама које су стизале из унутрашности земље.

То време је Жуков добио захваљујући опкољеним трупама код Вјазме и Брјанска, које су својим очајничким и херојским отпором до средине октобра спутавале неколико десетина немачких дивизија.