Овај совјетски маршал се ородио са Стаљином, али нимало није био срећан због тога

Јекатерина, ћерка маршала Совјетског Савеза Семјона Тимошенка, одмах по завршетку Другог светског рата се удала за Василија, сина Јосифа Стаљина. Изгледало је да ће војсковођа од таквог савеза имати само користи, и да ће ојачати и побољшати свој положај у војнополитичкој елити СССР-а.

Тимошенко, међутим, није тако мислио. Зашто маршал није желео да се ороди са Стаљином?

Под окриљем вође

Са будућим „оцем народа“ Тимошенко се упознао током Грађанског рата. Семјон Константинович је командовао коњичким пуком у Првој коњичкој армији, једној од најубојитијих бољшевичких војних формација у чијем формирању је учествовао Стаљин.

Одважни коњички командант одлично се показао на бојном пољу на Криму, Кавказу и Пољској, и заслужио је поштовање Јосифа Висарионовича. То поштовање није прерасло у право пријатељство (какво је било Стаљиново пријатељство са Климентом Ворошиловом, командантом Прве коњичке армије и будућим маршалом). Био је то више покровитељски однос совјетског вође према интелигентном и разумном војсковођи који није гајио политичке амбиције.

Тимошенкове трупе су почетком 1940. пробиле Манерхајмову линију и тиме победнички окончале Зимски рат против Финске, који је у почетку био прилично неповољан по Црвену армију. Исте године 7. маја додељено му је звање Маршала Совјетског Савеза и поверено му је управљање Народним комесаријатом (Министарством) одбране.

Тада је Семјон Константинович, који је и сам преживео Велики терор, искористио свој положај да из затвора ослободи триста репресираних команданата Црвене армије (укључујући и будућег маршала Константина Рокосовског). Стаљин је прихватио Тимошенкове аргументе и изашао му у сусрет.

Кредит поверења

Катастрофалан почетак рата против нацистичке Немачке представљао је тешко искушење за многе војсковође, па и за Семјона Тимошенка. Стаљин га је већ 19. јула 1941. сменио са дужности народног комесара.

Семјон Константинович је командовао трупама у различитим деловима совјетско-немачког фронта и његови сјајни успеси су се смењивали са потпуним неуспесима. Тако је захваљујући његовим великим напорима код Смоленска блокиран немачки блицкриг, а у новембру 1941. ослобођен је Ростов на Дону, први велики совјетски град,

Са друге стране, Тимошенко је био директно одговоран за то што се већи део совјетске војске у септембру 1941. нашао у обручу код Кијева, као и за катастрофалан неуспех совјетске офанзиве код Харкова у мају 1942. године.

Војсковођа је, међутим, избегао судбину команданта Западног фронта, генерала Дмитрија Павлова, који је стрељан после пораза његових трупа у Белорусији. Стаљин га чак није ни послао на споредне позиције, као што је то урадио са маршалом Семјоном Буђонијем, када овај није оправдао његова очекивања.

Од краја 1943. до краја рата Тимошенко је као представник Главног штаба врховне команде учествовао у припреми и вођењу успешних операција за ослобађање совјетског југа, балтичких држава, Молдавије, Аустрије и Мађарске.

Нежељени зет

Тако су Тимошенко и „отац народа“ развили и сачували прилично добре односе. И поред тога, војсковођа је био врло непријатно изненађен када му је у лето 1945. ћерка Јекатерина саопштила да ће се удати за Стаљиновог сина Василија, команданта Првог ваздухопловног ловачког корпуса.

Таквог зета маршал никако није желео. Василиј Стаљин је био склон алкохолу и раскалашном начину живота. Штавише, још увек је био у браку са Галином Бурдонском, ћерком инжењера гараже у Кремљу, са којом је имао двоје деце.

И поред очеве забране, Јекатерина је у августу 1945. побегла из куће са својим љубавником. Маршалов син Константин се сећао касније: „Кад ми је било седамнаест година помогао сам Василију Стаљину да кријући од оца одвезе моју полусестру Јекатерину... и да се венча... Одмарали смо се тада у викенд-кући близу Црног мора. Василије је стигао касно увече и одвезао је сестру, а ја сам стајао и чувао стражу. Ујутру су се вратили као муж и жена. Отац их није грдио. Ћутке је руком показао сестри врата“.

Семјон Константинович се плашио негативне реакције Јосифа Сталина, али је шеф државе, који се са поштовањем односио према маршалу, одобрио синовљеву одлуку, чак и поред тога што је овај још увек био у браку са својом првом женом.

Трагична судбина

Јекатеринин поступак маршалу није нанео никакву штету, али ни корист. Војсковођа је наставио да командује армијом Белоруског, а затим и Јужно-уралског војног округа далеко од Москве.

Убрзо се испоставило да је маршал био у праву у погледу свог негативног става према будућем браку Јекатарине и Василија. Њихов заједнички живот врло брзо се претворио у праву ноћну мору.

Муж је често пио и варао жену. А она је заузврат сав свој гнев искаљивала на Василијевој деци из првог брака, будући да су она остала са оцем. Непрестано су избијали скандали, понекад је долазило и до насиља.

На крају је Стаљинов син 1949. године пронашао нову љубавницу, пливачицу Капитолину Васиљеву, која је касније постала његова трећа супруга. Исте године се растао са Јекатерином, али је до званичног развода дошло тек после Стаљинове смрти 1953.

Поред тога, трагична је била и судбина њиховог сина Василија. Он је био наркоман и извршио је самоубиство 1972. године, када је имао само двадесет и три године.