Како су преко телевизије обликована совјетска деца и тинејџери

Емитовање телевизијског програма се у СССР-у налазило под строгом контролом државе. Зато су практично све емисије преносиле „глас партије“. То се односило и на телевизијски програм намењен младој публици, који је, заједно са школом, летњим камповима и омладинским организацијама, имао задатак да обликује „узорног грађанина“.

Редовно емитовање телевизијског програма на територији Совјетског Савеза почело је 1938. године. У то време је постојао само један канал, на којем се програм емитовао само у одређено доба дана – од 20 до 24 сата. Телевизор је у то време био луксуз, ретко која кућа га је имала, а изгледао је као велика кутија са малим црно-белим екраном. 

Али до педесетих година све се променило. Емитовање програма трајало је од 9 ујутро до поноћи, а број телевизора у домовима обичних грађана надмашио је милион комада. Емисије за децу и тинејџере чиниле су важан сегмент програма. Чему је партија учила совјетску децу?

Озбиљни проблеми и васпитање са хумором

У СССР-у су постојале емисије које су отворено говориле о проблемима младих. Оне су се бавиле односима са родитељима и вршњацима, темом прве љубави, супкултурама тог времена (на пример, рокерима), децом улице, наркоманијом итд.

Пример за емисију која се трудила да са тинејџерима разговара на равноправној основи била је „До 16 и старији“. Емитована је од 1983. године и практично одмах је освојила омладину. Притом је емисија трајала све до 2001. године, када Совјетски Савез одавно није постојао.

Поред емисија са озбиљним темама, емитован је и тинејџерски програм са циљем да се младима усаде морална начела и да се утиче на њихово васпитање. Један од најпопуларнијих формата совјетске телевизије био је колажни магазин који су чинили скечеви или кратке репортаже и који је емитован у серијама.

Једна од таквих култних емисија за многу децу на постсовјетском простору био је „Јералаш“. У кратким скечевима од 3-5 минута био је приказан одређени поучни садржај прожет хумором. Приступ да се „до дечјих срца продре кроз хумор“ омогућио је овој емисији да стекне огромну гледаност. Емисију су знали сви ђаци који су код куће имали телевизор.

Главне врлине којима је „Јералаш“ учио децу биле су поштење, племенитост, воља да се помаже другима и спремност да се одговара за своје поступке. А главни јунаци скечева била су деца и тинејџери, са којима су гледаоци лако могли да се поистовете.  

Док су емисије које су децу подучавале моралу без хумора наилазиле на слаб одазив. Осим „Јералаша“ у исто време је емитован циклус телевизијских емисија „Деца из нашег дворишта“ у којем су аутори покушавали да науче децу како је важно помагати другима. Међутим, то је било приказивано без хумора, и зато није било посебно популарно. Иако су „Деца из нашег дворишта“ почела да се приказују годину дана пре „Јералаша“ (1973. године), емисија је опстала на програму сасвим кратко.

Објаснити како свет функционише

Међутим, совјетска телевизија није желела само да морално обликује децу, него и да им пренесе одређена знања. Многе емисије емитоване од педесетих година говориле су деци о томе како свет око њих функционише, објашњавале су природне процесе и друштвене појаве приступачним језиком.

Једна од најпознатијих емисија тог формата била је „Хоћу све да знам“. Емитована је од 1957. године и скинута са програма тек 2010. У свакој епизоди помоћу колажне анимације се говорило о научним открићима, биљном и животињском свету, тајнама свемира.

Практично примењивим знањима и умећима бавила се слична емисија под називом „Веште руке“. Једном месечно децу су учили како се праве ствари од пластелина, папир-машеа, разнобојног папира и слично. Емисија је имала за циљ да подстакне машту код деце и тинејџера, као и да допринесе развоју фине моторике. 

Занимљиво је да „Веште руке“ нису биле просто пандан данашњим едукативним емисијама, него и својеврсни такмичарски програм. У њој су се, наиме, надметале две екипе, а побеђивала је она која би квалитетније и брже направила оно што се од њих тражи.

Часови страних језика

Помоћу телевизије деца су учила и стране језике. На пример, од краја осамдесетих година појавила је емисија „Дечји сат“, у којој су млади гледаоци у забавном облику могли да уче енглески, немачки и француски језик.

Емисија је приказивала цртане филмове на страним језицима, као и наступе дечјих ансамбала, рецепте за једноставна јела које деца могу да самостално да припреме. „Дечји сат“ је стране језике приближавао деци кроз примену у свакодневном животу, кроз обичне ствари и активности којима се људи редовно баве.