Како се Русија на Криму борила против Велике Британије и Француске

Средином 19. века Русија се нашла у рату са читавом коалицијом држава: Османским царством, Великом Британијом, Француском и Краљевином Сардинијом. До конфликта је дошло због жеље цара Николаја I да ојача своје позиције на Балкану и успостави протекторат над целим православним становништвом Османског царства.

„Портрет Николаја I”, Јегор Ботман.

Музеј Ермитаж

Велика Британија и Француска су намеравале да спрече ширење руског утицаја у региону. Краљевина Сардинија није била посебно заинтересована за Балкан и Малу Азију, али је тежила да постане центар уједињених италијанских држава и веровала је да ће своје планове остварити кроз учешће у коалицији са водећим западним силама.

Искрцавање савезничких трупа на Криму,14. септембар1854. (Исидор Пилс)

Sailko (CC BY)

Почетак Кримског (или Источног) рата био је прилично успешан за Русију. Турска војска је 1853. поднела тешке поразе код Ахалцихеа и Башкадиклара, а турска флота је уништена у поморској бици код Синопа. С друге стране, ови догађаји су убрзали улазак Британаца и Француза у рат.

Битка код Синопа, Иван Ајвазовски.

Централни војнопоморски музеј

У лето 1954. године се код обала Крима појавила уједињена англо-француска флота која је по броју ратних бродова била три пута већа од руске. У септембру је савезнички експедициони корпус заузео градове Јевпаторију и Балаклаву, поразио трупе кнеза Александра Меншикова у бици на реци Алми и заједно са Турцима опколио Севастопољ, главну базу руске Црноморске флоте.

Битка код Алме, 20. септембар 1854. (Ежен Лами)

Колекција Версајске палате

Међутим, није било тако лако заузети град. Улаз у залив са мора био је блокиран специјално потопљеним бродовима, а залагањем војног инжењера Франца Едуарда фон Тотлебена око Севастопоља су у најкраћем могућем року изграђене бројне утврде и бастиони, подигнути су километарски зидови од џакова са земљом и направљен је разгранат систем ровова.

Опсада Севастопоља 1855. Григориј Фјодорович Шукајев

Војноисторијски музеј артиљерије, инжењерије и везе.

„Пропали бисмо да нам није било Тотлебена“, говорио је адмирал Павел Нахимов, један од руководилаца одбране.

Северно од града Балаклаве 25. октобра 1854. дошло је до битке која није донела победу ни једној страни. У њој је извршен такозвани „напад Лаке бригаде“, који је убрзо постао познат. Због неспоразума у преношењу наређења елитна британска лака коњица кренула је у самоубилачки јуриш на јаке руске артиљеријске позиције, услед чега је 118 војника погинуло, 127 је рањено и 60 заробљено. У седлу је остало мање од 200. коњаника.

„Напад лаке коњице“, 1877, Томас Џоунс Баркер.

Defence Academy of the United Kingdom, Shrivenham

Из те битке потиче чувени израз „Танка црвена линија“. Наиме, да би покрио широк фронт од могућег напада руске коњице, генерал мајор Колин Кембел, командант 93. пешадијског пука („Горштаци Сазерленда“) наредио је својим војницима да се построје у линију по два човека, а не по четири како је наведено у прописима.

„Танка црвена линија“, Роберт Гиб.

Национални војни музеј Шкотске

„Неће бити наређења за повлачење, момци. Морате умрети тамо где стојите“, рекао је тада генерал. Руска коњица је на самом почетку зауставила напад на положаје горштака, али је овај израз у англо-америчкој култури постао симбол храбрости и самопожртвовања.

Иако су се борбе водиле на Кавказу, Балтику, Балкану и Далеком истоку, Крим је био одлучујуће поприште ратних операција. Руска војска је у више наврата покушала да ослободи Севастопољ, али покушаји нису уродили плодом због недостатка савремене транспортне инфраструктуре на југу земље, а такође услед огромних проблема са логистиком, предности англо-француске флоте и неодлучности руске војне команде.

Битка на Малаховом Кургану. У првом плану рањени генерал Пјер Боске, Кримски рат (1853-1856).

Версајски дворац

Док се гарнизон у Севастопољу из дана у дан смањивао, савезничке снаге су у пролеће 1855. добиле појачање од неколико десетина хиљада војника Краљевине Сардиније која је ступила у рат. Ипак, град је херојски издржао бомбардовање и нападе. Одбрана главне базе Црноморске флоте трајала је 349 дана, а кад је заузет стратешки положај Малахов Курган постало је јасно да се град више не може бранити и руска армија се 11. септембра 1855. повукла из Севастопоља.

И поред тога што је руска војска на Кавказу успела да заузме важну турску тврђаву Карс, пад Севастопоља предодредио је исход читаве војне кампање. До краја 1855. године борбене акције су постепено обустављене на свим фронтовима, а стране су ступиле у преговоре.

Учесници Париске конференције, Едуард Дубуфе

Музеј историје Француске

Према Париском мировном споразуму од 30. марта 1856. године, Русија је била принуђена да се одрекне протектората над Влашком, Кнежевином Молдавијом и Србијом, да врати Турцима Карс и низ других освојених тврђава. Такође јој је одузето право да поседује флоту на демилитаризованом Црном мору (забрана је укинута 1871). Заузврат је Русија поново успоставила контролу над свим територијама које су заузели савезници.

Кримски рат није био геополитичка катастрофа за Русију, али је задао озбиљан ударац финансијском систему империје. Испоставило се да су Русији неопходне велике реформе у војној, социјалној и економској сфери, које је убрзо и започео цар Александар II када је после очеве смрти ступио на престо 2. марта 1855. године.

Александар II у свом кабинету у Зимском дворцу. Фотограф С. Л. Левицки.

Public domain

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!