Најпознатија бекства из Гулага

„Логорска спартакијада“

Познати руски публициста Иван Солоњевич доспео је у логор система ГУЛАГ по једној од најтежих оптужби - покушај бекства из земље. Заједно са супругом Ирином и двојицом синова Јуријем и Борисом планирао је да пређе границу са Финском прерушен у туристу ловца.
А све да би се докопао Карелијских непроходних шума, јер је тако било више шанси да пређе границу непримећен. Међутим, први покушај бекства, био је неуспешан. Иван се озбиљно прехладио и није могао да настави пут. Породица је морала да се врати кући. И други покушај је пропао. Јуриј је добио напад слепог црева.

Трећи покушај био је испланиран далеко пажљивије. Породица Солоњевич и њихови пријатељи Е.Л. Пржијалговска и С.Н. Никитин намеравали су да пређу границу са Финском у септембру 1933. године. Наводно са њима је планирао да бежи и љубавник Пржијалговске Николај Бабенко који је био доушник власти. Управо он је и пријавио све који су били укључени у бекство, због чега су и били ухапшени. Цела породица Солоњевич послата је у радни логор Беломорско-балтички комбинат у Карелији на осам година.

Иван је током боравка у радним логорима променио много професија, да би на крају постао спортски инструктор. Управо захваљујући тој чињеници ново бекство постало је могуће.

Руководству логора једном приликом Солоњевич је предложио одржавање логорске спартакијаде коју би он могао да организује. Надлежнима се предлог допао, па је Солоњевич добио нова овлашћења као и дозволу да се слободно креће између неколико логора. Под плаштом велике активности припремао је бекство и помно проучавао доступне маршруте.

Захваљујући службеним путовањима Иван и синови могли су на неко време да нестану из видокруга чекиста, па је тако њихово бекство и отпочело. Двадесет осмог јула 1934. године Иван и Јуриј у временском размаку од три сата напустили су логор и састали се на договореном месту. Борис је побегао три дана раније и већ био на путу ка слободи. Отац и син почели су да се пробијају ка селу Којкиир од кога је могло да се дође до границе са Финском. То је била последња шанса, у СССР-у је у то време већ била уведена смртна казна за бекство.

Путовање је требало да траје осам дана, али су сурове шуме у Карелији натерале бегунце да буду опрезни. На границу су стигли тек 16. дана, а када су је прешли од локалних граничара сазнали су да је Борис прошао два дана раније. Успели су да пређу у Финску, али је судбина супруге Солоњовича остала непознаница.

Бекство са Соловецких острва

СЛОН - Соловецки логор посебне намене био је један од најнеприступачнијих логора ГУЛАГ-а. Налазио се на Соловецком архипелагу у Белом мору. Вода око острва увек је била врло хладна и бурна, чак ни у јулу температура није прелазила седам степени Целзијуса. Чинило се да је бекство са тако изолованог места, просто немогуће, међутим, један човек успео је то да изведе.

Созерко Маљсагов доспео је у СЛОН у јануару 1924. године. Пре тога у време Октобарске револуције борио се на страни белогардејаца, па је после победе „црвених“ за њим, као и многим другим „белим“ расписана потерница. Иако је побегао у Турску Созерко је поверовао декрету власти РСФСР о помиловању свих белогардејаца и вратио се у отаџбину, где је био ухапшен.

После само годину дана служења казне успео је да побегне преко финске граница заједно са друговима. Петнаестог маја они су послати на рад у пилану. На договорени знак успели су да отму оружје од стражара и побегну. Кренули су на север, у напетој атмосфери, будући да им је потера била за петама. Созерко и други бегунци морали су да одговарају ватром како би умакли потери.

„Првих дана ишли смо без заустављања даноноћно. Међутим, убрзо смо почели да осећамо умор. Путева није било, наша рута ишла је преко влажног земљишта покривеног густим ниским слојем растиња и несагледивих мочвара“. Овако је Созерко описивао пут према финској граници.

Крајем јуна он је са друговима прешао границу са Финском, одакле је већ могао да емигрира у друге земље Европе. Касније је Созерко написао аутобиографску књигу „Адско острвo“ у којој је подробно описао страхоте СЛОН-а, бекство и свој потоњи живот.

„Далеко иза поларног круга“

Зоолог Владимир Черњавин ухапшен је 1930. године под индиректном сумњом да је свесно оштетио производњу рибљих конзерви и послат је у логор на Соловецким острвима. Његова супруга такође је ухапшена како би вршили психолошки притисак на мужа у извлачењу признања.

Касније је успео да се пребаци на копнени део, у логор у граду Кем. Тамо је добио посао у струци у логорском рибарству. Да није сазнао да му је жена ослобођена из затвора Черњавин би до краја одслужио казну. Овако је одлучио да организује бекство целе своје породице, и то не само из ГУЛАГ-а него из СССР-а.

Черњавин се због посла често кретао између логора без обезбеђења, бирајући места за рибарење. Истовремено је осмишљавао руте и путеве за повлачење. Северне неистражене шуме видео је као одлично место за бекство, будући да чекисти тамо не би могли да се оријентишу.

Августа 1932. године, када су му у посету дошли супруга и син, Черњавин је заједно са њима побегао из града Кандалакши.

„Побегао сам са робије, ризикујући животе супруге и сина. Без оружја, без топле одеће, у ужасној обући, скоро без хране. Прешли смо морски залив у бушном чамцу који сам својим рукама крпио. Прошли смо стотине врста. Без компаса и карте, далеко иза поларног круга, дивљих планина, шума и страшних мочвара“. Овако је касније он описивао пут до финске границе у књизи „Белешке штеточине“.
Да стигну до границе било им је потребно 22 дана. Из Финске су отишли у Велику Британију, где су се настанили.