Време самозванаца и ратова: шта је Смутно доба и како је оно наступило у Русији

Смутно доба је релативно кратак период од 1605. до 1612. године. Тада су Русију потресле многобројне невоље које су је довеле на ивицу опстанка, па отуда и такав назив.

Како је почело Смутно доба у Русији?

Николај Неврев, „Опричници“, 1870-их. Убиство бољара Фјодорова (1568), кога је Иван Грозни, оптуживши да жели да заузме власт, приморао да обуче царску одећу и седне на престо, а затим га убио.

Киргиски државни музеј ликовних уметности „Гапар Ајтијев“

Један од разлога је била династичка криза. Цар Иван Грозни је уложио много напора да створи неограничену и апсолутистичку власт монарха. Поделио је територију Русије на земшчину и опричнину. Опричнином је владао цар уз помоћ опричника, своје личне гарде која је спроводила масовне репресије и прочула се по својој изузетној суровости. Видевши такве страхоте, народ је престао да верује онима који су били на власти. То је изазвало дубок друштвени раскол, тако да су режим бојкотовали готово сви слојеви становништва, од одбеглих сељака преко осиромашених занатлија до војске.

Тешку ситуацију је додатно погоршала унутрашња политичка борба која се разбуктала после смрти Ивана Грозног. Цар није оставио јасне законе за наслеђивање власти у одсуству мушких потомака. Његов најстарији син Фјодор умро је 1598. у 40. години не оставивши наследнике, а остали синови су помрли не дочекавши престо.

У то време је криза захватила и руску економију. Освајачки походи Ивана Грозног и Ливонски рат (25-годишњи војни сукоб између Русије, Пољско-литванске државне заједнице, Шведске и Данске) исцрпили су материјалне ресурсе. Наступила је Велика глад од 1600. до 1603. године која је уништила хиљаде великих и малих пољопривредних газдинстава широм Русије, оставивши близу пола милиона становника без хране. Људи који су остали без средстава за живот упуштали су се у пљачку и разбојништво, што је изазвало још већи свеопшти хаос.

Нестабилност је проузроковала читав низ других фаталних догађаја...

Смутно доба – време самозванаца

„Лажни Димитрије I заклиње се Сигизмунду III да ће увести католицизам у Русију“

Музеј уметности „Радишчев“

Смутно време је изнедрило читаву плејаду људи који су били спремни на све како би дошли до престола. У превирањима око наслеђивања престола чак је 18 самозванаца покушало да дође на власт, али се нико од њих на њој није дуго задржао. Највише успеха је имао први самозванац, познат у историји као Лажни Димитрије I (више о њему прочитајте овде).

Он је на престо дошао 1605. године и владао је мање од годину дана. Лажни Дмитрије I се представио као чудом преживели син Ивана Грозног и уз подршку пољског краља (коме је обећао руске земље на поклон) тријумфално је ушао у Москву. Бољари су га признали за законитог владара, а они су били политичка и војна елита земље. Најпре су се међу племићима шириле гласине да је нови цар самозванац, али када је мајка правог убијеног царевића „препознала“ у њему свог сина, позиције новопеченог наследника су се учврстиле.

Тада је Василије Шујски, бољар из старе племићке породице, организовао заверу у којој је Лажни Димитрије убијен. Један део бољара, трговаца и војске стао је на страну Шујског, после чега је он одлуком Земског сабора (скупштина представника разних сталежа) проглашен за цара.

Али, на томе се борба за власт није завршила.

Смутно доба – први грађански рат

„У Смутно доба“, С. В. Иванов, 1908.

Public domain

И поред свега, позиција Шујског је била врло несигурна. Није сва елита била задовољна што им је он постао цар. Многи су веровали да је Лажни Димитрије I још увек жив и да је он легитимни наследник, па су припремали побуну како би новопеченог цара збацили са престола. То је прерасло у потпуну опсаду Москве која је трајала четири месеца, а завршило се појавом Лажног Дмитрија II, новог самозванца у селу Тушино код Москве.

Заправо, после смрти првог самозванца у Русији је почео први грађански рат са два центра моћи – први је био у Москви на челу са царем Шујским, и други у Тушину, седишту самозванца Лажног Дмитрија II и његових присталица. Ове последње је подржавала Пољско-литванска државна заједница и слала им своје плаћенике.

Смутно доба – државни удар и нови рат

Заклетва Шујских краљу Сигизмунду III у Варшави, 1611, Томазо Долабела

Историјски музеј у Лавову

Шујски није могао самостално да се носи са „Тушинцима“, па је прихватио споразум са Шведском и њену војну помоћ. Пољски краљ Сигизмунд III Васа доживео је тај споразум као антипољски и искористио га као изговор за напад на Русију.

Током овог сукоба извршен је државни удар. Бољари су уклонили Шујског, а представници московске власти и становништва заклели су се на верност Владиславу, сину Сигизмунда III, у његовом одсуству, тј. у Вилњусу (он затим није ни дошао у Москву, није помазан на царство нити се попео на престо).

У том периоду Русија није имала легитимног владара и била је практично разорена, а на њеној територији је беснео рат. У тим условима се родила идеја о уједињењу и формирању ослободилачке војске која би могла да сатре пољску инвазију и оконча Смутно доба.

Како се завршило Смутно доба?

„Мињинов поклич“, К. Ј. Маковски

Државни музеј уметности у Нижњем Новгороду

Прву народну добровољачку армију против страних освајача окупио је 1611. године рјазански војвода Прокопиј Љапунов. Али и међу његовим војницима је дошло до раскола што су Пољаци искористили па су ликвидирали Љапунова и друге предводнике поменуте армије.

Друга народна добровољачка армија била је сложнија. Исте године су становници Нижњег Новгорода под вођством земског старешине Кузме Мињина прикупили средства за подршку нове војске и послали позиве по целој земљи да се окупе одреди и придруже њиховом покрету. Мињин, међутим, није имао ратног искуства, а и по статусу није могао да командује племићима, па је позвао кнеза и искусног војсковођу Дмитрија Пожарског да стане на чело народне добровољачке армије.

Овај покушај је био успешан. Друга добровољачка армија је у августу 1612. године поразила Пољаке близу Москве, а у октобру је ослободила престоницу од окупатора.

„Заседање Земског сабора 1613“, минијатура из рукописа „Избор М. Ф. Романова за цара“ из 1673.

Public domain

То је била прекретница у Смутном периоду. Пољаци су потписали пакт о капитулацији. После ослобођења престонице Земски сабор је организовао избор новог легитимног цара. Бурне дебате су окончане избором Михаила Фјодоровича Романова, представника друге познате племићке породице. Он је био у родбинским везама са династијом Рјуриковича која је владала пре Смутног доба. У време избора имао је само 16 година. Заправо, он је био компромисно решење које је одговарало свим клановима. Тако је на власт дошла династија коју су успели да оборе тек бољшевици 1917. године.

Последице

Смутно доба се завршило губитком огромних руских територија: Смоленск се нашао под влашћу Пољско-литванске државне заједнице, а велики део Карелије, као и излаз на Балтичко море кроз Фински залив, припао је Швеђанима. Тек је Петар Први сто година касније успео да поврати излаз на море, после чега је 1703. године основао Санкт Петербург на обали залива.

Русија се нашла у дубокој економској и прехрамбеној кризи. Површина обрадивог земљишта смањила се 15 пута, а бројно стање сељака 4 пута. У многим деловима земље густина становништва била је још дуго година знатно нижа него у претходном веку.

Опоравак од последица Смутног доба био је дуг и мучан, и у њега је уложено много труда. Нови цар је извео земљу из системске кризе, постепено је успостављао финансијски систем, међународне односе и основни поредак у регионима. После смрти 1645. године оставио је свом сину Алексеју државу која не само да је превазишла хаос, него се и интензивно развијала.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!