Разбијамо митове: Николај Морозов није био најстарији учесник Другог светског рата у Русији

По интернету већ годинама кружи мит о томе да је руски револуционар Николај Морозов (1854 – 1946) учествовао у Другом светском рату као снајпериста и био најстарији учесник овог рата у Русији. Порекло овог мита тешко је пронаћи, али на руском сегменту интернета шире га не само корисници, него и популарни часописи.

Мит је веома популаран на енглеском сегменту интернета. Видео на Јутјубу у коме се препричава ова бајка сакупио је преко милион прегледа, пост на ову тему може се наћи и на Reddit-у, а у биографији Морозова на Википедији овој нетачности је посвећен читав пасус.

Тврди се да је Морозов „1939. године прошао снајперске курсеве... Гађао је прецизно, иако је носио наочаре, а једном приликом провео је пола дана лежећи у заседи на снегу пре него што је убио немачког официра. Користио је своја академска знања да повећа ефикасност снајпера, проучавајући путању својих метака и уносећи корекције у зависности од влаге и ветра. Месец дана касније повукли су га са прве борбене линије, иако је он због тога протестовао. После неколико месеци безуспешно је тражио да га врате на фронт.“

Морозов није био снајпериста

1942. године, када је Морозов наводно ступио у редове Црвене армије, он је имао 87 година, од којих је 24 (1881-1905) провео у затвору. Николај је патио од низа хроничних обољења. Све године рата провео је на свом имању Борок у Јарославској области.

Истраживач Морозовљеве биографије Анатолиј Шикман у својој књизи „Николај Морозов. Мистификација која траје читав век“ наводи писмо Морозова председнику извршеног комитета Лењинградског градског совјета Петру Попкову: „Две године рата на основу дозволе народног комесаријата просвете проводим у дуготрајном научном ангажману у Научноистраживачком стационару Академије наука 'Борок' у Јарославској области, где настављам да се бавим астрономијом и геофизиком, изузимајући зиму 1941-1942. коју сам због проблема са здрављем  провео у Кремаљској болници. Извештај о научном раду за 1943. својевремено сам поднео још у новембру 1943. године.“

Други истраживач овог питања Максим Лебски упутио је писмо директорки музеја Николаја Морозова у насељу Борок (данашњи Некоузски рејон Јарославске области у Русије) Наталији Носовој. У одговору директорка потврђује: „Не постоје никакви архивски документи о том податку. У музеју се налазе подаци, сећања, фотографије о томе да је Николај А. Морозов године рата провео на свом имању... Био је одcутан само крајем 1942. због операције на простати (по њега је из Москве стигао авион).“

Велики дилетант

Реална биографија Николаја Морозова веома је импресивна и без овог измишљеног детаља. Био је незаконити син племића и сељанке. У младости је, инспирисан револуционарним идејама, „отишао у народ“, живео без имовине са фалсификованим документима. Просветитељски рад му није био успешан. Сељаци и радници су терали од себе голобрадог момка са наочарима који проповеда о слободи. Али за њега се заинтересовала полиција. Изашавши на слободу после три године 1878. године, наставио је револуционарну агитацију. Након убиства Александра II, када су почела масовна хапшења, ухваћен је приликом покушаја преласка пољске границе.

Када је Морозов ухваћен, није порицао да је „терориста по убеђењу“. Године 1884. затворен је у Шлиселбуршку тврђаву, где је заједно са њим било још 36 револуционара. Нису живели лоше: једни другима су држали предавања, радили у радионици, редовно се хранили (за разлику од већег дела становништва империје). Морозов се бавио науком, проучавао је хемију и, по сопственом мишљењу, „веома далеко догурао у проучавању материје Универзума“.

После револуције 1905. године Морозов је ослобођен по указу цара. Две године касније се прославио у Петербургу тиме што се оженио пијанисткињом Ксенијом Бориславском, која је била од њега млађа 26 година. Скоро толико година Морозов је провео у Шлиселбуршкој тврђави, па их није рачунао међу године старости.

„Шлиселбуржанин“ (како су прозвали Морозова) постао је звезда научног и књижевног Петербурга. Од 1907. до 1911. године изашло му је преко 80 публикација, од уџбеника до песама. Био је активни члан Руског физичко-хемијског друштва, Руског астрономског друштва и почасни члан Московског друштва љубитеља природних наука. Морозов је био предавач и професор на тако бројним курсевима – физичка хемија, биологија, астрономија – да је несхватљиво како је успевао да се усредсреди на тако различите теме.

Међутим, када је 1906. године Морозов срео Мендељејева и изложио му своје схватање хемије, овај није био импресиониран и одбацио је његова гледишта. Математичке радове Морозова стручњаци (као што је математичар Борис Розенфелд) називају „дилетантским“.

Нова хронологија

После Октобарске револуције 1917. године Николај Морозов је успео да сачува своје имање у Бороку. То је за њега било питање преживљавања. Од власти је издејствовао решење Совјета народних комесара о томе да имање добије на доживотно коришћење уз ослобађање од свих пореза. Читав преостали живот Николај Морозов је наставио да ради на различитим функцијама и стално је промовисао своје научне радове, укључујући и оне посвећене историјској псеудохронологији.

По Морозовљевом мишљењу, пре 1. века наше ере историја није уопште постојала. У првом веку измишљени су точак и секира, а у другом бронза и гвожђе. Његово дело под називом „Христос“ у којем је све то било изложено имало је преко 5.000 страна и било објављено 1924-1932. године по личном налогу Дзержинског и уз сагласност Лењина и Луначарског. За бољшевике Морозов је био жива легенда и ништа нису хтели да му одбију. Луначарски је о Морозовљевој књизи говорио следеће: „Лично познајем ту књигу. То је потпуно лудачка ствар, која на основу бесмисленог излагања доказује [...] да Христос није живео у првом, него у петом веку, одбацујући на основу тога као митове личности као што је Цезар...“

Морозов је покушао да издејствује сусрет са Стаљином, надајући се да ће имати прилику да му покаже свој рад о хронологији Русије, али совјетски вођа није прихватио да се види са Николајем Александровичем, ни да чита његове радове. Притом су Морозовљеви рођендани – када је напунио 70 и 80 година – обележени са државним почастима. Године 1934. постао је заслужни научни радник РСФСР. Деведесети рођендан прославио је у Бороку, где је преминуо две године касније (1946. године).