5 питања о „Хрушчовљевом отапању“ у СССР-у

1. Шта је то „отапање“?

„Отапање“ (рус. „оттепель“) је период у историји Совјетског Савеза за који је била карактеристична делимична либерализација политичког и друштвеног живота, свеобухватна дестаљинизација, рехабилитација жртава Стаљиновог режима, прелазак са тоталитаризма на „меку диктатуру“, ублажавање цензуре и појава извесне слободе у стваралаштву.

„Отапање“ је почело 25. фебруара 1956. године наступом Никите Хрушчова на седници 20. конгреса Комунистичке партије СССР-а и његовим излагањем „О култу личности и његовим последицама“. У овом говору Хрушчов је оштро критиковао култ Стаљинове личности и многе аспекте његове политике.

Хрушчов је тиме намеравао да обнови политички систем и да народу врати веру у Партију. Упркос одобреним слободама, држава је успела да задржи контролу над свим процесима у совјетском друштву.

„Отапање“ су карактерисале крајње контрадикторности. Са једне стране је постојала отвореност према свету и жеља за нормализацијом односа са Западом, а са друге је било гушење Мађарске револуције 1956. против совјетске власти. Са једне стране разговори о духовним и интелектуалним слободама, са друге стрељање побуњених радника у Новочеркаску 1962. године и антирелигијска кампања великих размера.

2. Како се појавио термин „отапање“?

Политички термин „отапање“ настао је по истоименом роману совјетског писца Иље Еренбурга у коме се говори о животу радничке и креативне интелигенције у једном провинцијском градићу. Аутор га је објавио 1954, две године пре чувеног Хрушчовљевог говора на 20. конгресу.

Еренбург је почео да ради на свом роману убрзо после смрти „оца народа“ и у њему је пажљиво изнео идеју о предстојећим променама у СССР-у. „Желео сам да дочарам како велики историјски догађаји утичу на животе људи у малом градићу, и да пренесем свој осећај отапања и своја надања...“ – написао је он касније у мемоарима.

Хрушчову се није допало што је период његове владавине добио назив „отапање“. Њега је то асоцирало са отапањем снега и бљузгавицом.

Међутим, после повлачења са власти, и већ пред крај живота, Никита Сергејевич је променио своје мишљење и сложио се да је овај термин у принципу био добро одабран.

3. Како се „отапање“ манифестовало у совјетском друштву?

Процеси дестаљинизације и делимичне либерализације које су покренуле власти утицали су на све аспекте живота совјетског друштва.

Ослабила је цензура књижевности. Људи су добили могућност да читају раније забрањене стихове Осипа Мандељштама, Константина Балмонта, Марине Цветајеве и роман Михаила Булгакова „Мајстор и Маргарита“. А 1962. је објављен роман Александра Солжењицина „Један дан Ивана Денисовича“, о свакодневици једног осуђеника у казнено-поправном логору.

Млади аутори су објављивали своја дела у либералном листу „Нови мир“. Поезија је постала изузетно популарна. Песници попут Јевгенија Јевтушенка и Андреја Вознесенског, окупљали су пуне стадионе љубитеља поезије који су желели да се упознају са њиховим стваралаштвом.

Током периода „отапања“ у Совјетском Савезу људи су почели све више да се упознају са романима страних писаца (на пример, Ериха Марије Ремарка и Ернеста Хемингвеја), а такође и са делима страних музичара. Амерички џез оркестар Бенија Гудмана је 1962. године са великим успехом гостовао у СССР-у.

У кинематографији су велике вође и ватрене револуционаре заменили обични људи са својим проблемима и тежњама. Тако у филму „Шетам по Москви“ (1963) Георгија Данелије, јунаци не чине никакве подвиге већ једноставно шетају по главном граду.

У архитектури луксузни стил „стаљински ампир“ са барељефима и стубовима уступа место изградњи стандардних четвороспратница. Разочараним архитектама Хрушчов је поручио: „Људима су потребни станови. Не треба им да се диве силуетама него да живе у својим кућама!“ 

4. Ко су „шестидесјатници“?

Кардиналне промене у друштву довеле су до појаве нове генерације совјетске интелигенције познате као „шестидесјатники“ (рус. „шестидесятники“). Ови људи су веровали у хуманизам, слободу стварања и изражавања, и у човеково право на приватност.

„Шестидесјатника“ је било међу уметницима, глумцима, песницима, писцима, музичарима и др. Они су организовали састанке у становима на којима су по целу ноћ могли да разговарају о проблемима културе, државе или једноставно, о смислу живота.

Иако су неки од њих постали противници совјетског режима и придружили се дисидентима, ипак су они већином веровали у идеале комунизма, које су намеравали да остваре умереним демократским реформама.

5. Када и због чега се завршио период „отапања“?

Власт никада није дозволила да се „отапање“ у потпуности развије и задржала је одређену контролу над процесима у друштву. Човек је и тада за антисовјетски виц могао да заврши на суду.

„Одлучивши се на фазу ’отапања’ и свесно се крећући у том правцу руководство СССР-а, укључујући и мене, уједно је страховало да се тиме не изазове бујица која ће нас преплавити и са којом ћемо тешко изаћи на крај“, написао је Хрушчов. „Страховали смо да ћемо изгубити раније могућности управљања земљом, па смо сузбијали ширење расположења које по мишљењу руководства није било пожељно“.

Када је 1964. године на власт дошао Леонид Брежњев покренута је интензивна борба против неистомишљеника и појачана је цензура. Већ наредне године су покренути судски процеси против писаца Андреја Сињавског и Јулија Даниела који су оптужени за ширење антисовјетске пропаганде.

Организација младих песника СМОГ („Смелост, Мисао, Образ, Дубина“) основана је 1965. али је постојала свега годину дана. Распуштена је после одбијања њених чланова да се покоре контроли државних структура, а њен вођа Леонид Губанов је принудно упућен на лечење у психијатријску болницу.

Коначни завршетак „отапања“ доводи се у везу са сузбијањем процеса либерализације у Чехословачкој 1968. године познатим као „Прашко пролеће“. Многи „шестидесјатници“ су подржали Чехословаке, због чега су били репресирани и приморани да се придруже дисидентском покрету. У земљи је почела такозвана „епоха застоја“.