Петар је био први руски цар који није пио само у уском кругу блиских људи, него јавно на дворским весељима и баловима. Петар је од младих дана навикао на европску трпезу у Немачком кварту у Москви и није сматрао неприличним да се напије на весељу пред гостима, укључујући и стране изасланике. Његов отац Алексеј Михајлович је својим бољарима наређивао да „опијају“ стране изасланике како би сазнали дипломатске тајне. А Петар Велики је са странцима пио лично.
Петар Велики
Jacopo AmigoniЕво како је тај процес описао дански изасланик Јуст Јул: „Када бих одбијао да пијем, прилазио ми је лично цар, обасипао ме пажњом и љубио, једном руком ми обухватао главу, другом држао код мојих уста чашу и тако ме молио, толико љубазних речи изговарао да бих на крају попио вино. Више пута сам покушао да се неприметно извучем, два пута сам већ био сео у свој чамац; али пре него што сам успео да отпловим, у њега би сишао лично цар и вратио ме назад.“
Приликом поринућа брода „Дербент“ 27. августа 1724. године „његово величанство је било одлично расположено и зато су на новом броду сви страшно пили“, записао је Петров савременик немачки племић Фридрих Бегорљ. „Читаво друштво је тамо остало до 3 сата ујутро; а царске принцезе су добиле дозволу да оду кући још у 9 увече. Када су оне отишле, чак и даме су морале много да пију; због чега су многе од њих сутрадан биле болесне, мада је међу њима било и таквих којима добра чаша вина није била страна. Међу мушкарцима, када је вино почело да делује, избиле су разне свађе, а није прошло ни без шамара... Све даме које упркос царевом наређењу нису дошле на поринуће брода морале су сада да се попну на брод. Капетан Шереметјев их је гостио и терао да много пију.“
Цар Петар је пијан умео да буде веома груб. 17. марта 1703. године писао је у Москву грофу Фјодору Апраксину: „Не знам како сам отишао од вас: јер био сам врло задовољан Бахусовим даром; тако да вас све молим за опроштај, ако сам некога увредио, а посебно од оних који су били присутни код мог одласка; нека нико не памти овај случај...“
Историчар Александар Шаримов објашњава о каквој се „увреди“ овде ради. На гозби у Москви цар се, наиме, наљутио на холандског изасланика у Русији Хенриха ван дер Гулста и „изразио своје незадовољство ударцем песнице и неколиким ударцима сабље пљоштимице.“ Међутим, весеље је било таквог степена да, када је гроф Апраксин отишао да ван дер Гулсту пренесе царево извињење, овај је одговорио да се „ни сам не сећа свега“.
Супруга првог императора је такође волела да попије, а њена навика је после смрти Петра Великог прерасла у страст. Страни изасланици су јављали у своје земље да се послови у руском двору решавају крајње споро, јер је царица „ретко када трезна“. За само две године трошкови двора за гдањску вотку и мађарско вино надмашили су милион рубаља, при чему је годишњи приход царске благајне био највише десет милиона.
Катарина I
Жан-Марк НатjeСекретар саксонске амбасаде Фредсдорф описао је јутарње посете кнеза Александра Меншикова царици, која је некада, још пре познанства са Петром, била Меншиковљева слушкиња. „Разговор увек почиње питањем: 'Шта бисмо могли да попијемо?' Након чега изврну неколико чашица вотке, па пијанка траје до вечери; вино се смењује са домаћим и страним пићима“.
Француски изасланик Жак де Кампредон је забележио: „Царица наставља са извесним претеривањем да се предаје задовољствима у таквој мери да се то одражава на њено здравље.“ Катарина је заиста после мужа живела још само две године. Умрла је од апсцеса плућа 1727. године.
Царица Ана Ивановна није уопште пила, а Јелисавета Петровна, ако је и пила, онда умерено, очигледно због сећања на претерано очево пијанчење. Ни Катарина Велика ни њен син Павле ни унук Александар нису виђени да пију алкохол.
Николај I
Владимир СверчковЦар Николај I није подносио пијанице и сам није пио ради забаве и задовољства. Али вино, вотка и шампањац су изношени на царску трпезу за госте и дворане. У првој половини XIX века био је обичај да се дворски ручак почне сувим вином, а заврши хладним шампањцем. Црно вино се износило из подрума ујутро да се загреје, а бело, које се сервирало охлађено, износило се неколико сати пре јела. Шампањац се доносио директно из подрума, са леда.
Цар Николај је био скоро потпуни трезвењак. Краљица Викторија је записала о Николају после личног сусрета са њим 1844. године: „никада не пије ни кап вина и једе веома мало“.
А ипак је историчар Леонид Вискочков нашао податке о ретким приликама када би Николај попио неко пиће. Године 1840. на Николајеву трпезу за доручак је изнето суво вино, за ручак флаша Сен Жилијена (суво вино из Бордоа), а за вечеру флаша лаког пива. Међутим, можда је цар вина наручивао за неког од гостију или ближњих, са којима је ручао у царским одајама.
Познато је да је цар јавно за време свечаних догађаја подизао чаше и пехаре са шампањцем, на пример, на ручку у част гарде или приликом обраћања студентима Санктпетербуршког универзитета.
Понекад је пио и жестока пића, али само „за здравље“. Једном је приликом преласка реке Неман зими царева кочија делимично потонула под лед. Поквасио се и цар који је након тога попио чашицу рума.
Син Николаја I, цар Александар II, није показивао посебну страст према алкохолу. У свакодневном животу посебно је волео шампањац Louis Roederer. Док се наредни цар, Александар III, најбоље разумео у алкохолна пића.
Александар III
Јавно власништвоКако је тврдио Петар Черевин, начелник царске страже, „цар је волео да попије, али 'у одговарајуће време'. Могао је да попије много без икаквих знакова пијанства, осим што је био необично расположен, весео и несташан као дете.
Ујутро и током дана био је врло обазрив када се ради о алкохолу, трудећи се да сачува бистру главу за посао и тек након што би обавио све обавезе дозволио би себи да се ваљано почасти, према својој жељи и потреби.“
Царев пријатељ из младости гроф Сергеј Шереметјев се присећао: „ Био је суздржан и у пићу, али је могао да попије много, био је врло снажан и чини се да никада није био сасвим пијан.“
Међу омиљена царова вина спадали су шампањац и румунско вино Palugyay (производи се и данас). Али више од свега цар је волео мадеру. Од жестоких пића цар је волео виски, ликер „курасао“ (са аромом поморанџе) и вотку са аромом аниса.
Последњи руски цар није избегавао алкохол. За разлику од својих претходника Николај II је често пио вотку. На пример, у августу 1904. године записао је у дневнику: „Након што сам обишао све трпезарије нижих чинова и добро се налио вотке, стигао сам до официрског састава“.
Николај II
Јавно власништвоКако пише Зимин, „делимично је то била последица његовог 'репрезентативног рада' с обзиром да би у свакој од бројних трпезарија цару принели велику чашу коју је он, као 'прави пуковник' требало да испије до дна“. Традиционална чаша руских војника имала је око 120 ml.
Цар није пио ни бело ни црвено вино. Пио је само шампањац, при чему је наредио да се пређе на домаћи „Абрау-Дјурсо“.
Од осталих пића Николај II, како пише историчар Игор Зимин, ценио је шљивовицу из подрума великог кнеза Николаја Николајевича и порто, који би увек попио пре ручка. У августу 1906. цар је записао: „Вратио сам се у 8 сати кући. Николаша нам је сервирао одличан ручак у павиљону. Пробао сам шест врста порта и мало се поднапио, због чега сам одлично спавао.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
