Потребе царског двора у Русији опслуживала је читава армија трговаца и приватних предузећа. Они су производили и достављали на двор за цара и чланове царске породице разноврсну луксузну робу и кућне потрепштине – кондиторске производе, накит, храну и алкохол, намештај и друге ствари.
Онима који су стално сарађивали и беспрекорно обављали свој посао од прве половине 19. века су додељиване титуле „снабдевач двора његовог царског величанства“. То је била веома велика част. Трговац са таквом титулом је могао да ставља руски грб на своје логотипе и рекламе. Поред тога, у таквом ангажману је посао био невероватно уносан, будући да Романови нису жалили новац за свакодневне потребе. Са друге стране, ову титулу је било лако и изгубити (нарочито ако би се променио власник компаније или ако би испоруке касниле).
Било је неколико десетина званичних снабдевача, међу њима и страна предузећа и трговци, нпр. гумеMichelin, часовници Tissot и Breguet, и немачки аутомобили DMG.
Навешћемо неке производе које су најпознатији добављачи испоручивали царском двору по поруџбини.
Фабержеово јаје „Александровски дворац“; 300-годишњица дома Романових
shakko (CC BY-SA 3.0)Фабержеово име се прочуло широм света. Преко 30 година је овај јувелир по царској поруџбини правио чувена ускршња јаја, која су Александар III, а затим и Николај II, поклањали својим супругама.
Поклон цара Николаја II царици Александри за Васкрс 1906.
Maxim Sinelshchikov (CC BY-SA 4.0)Поред тога, фирма Фаберже је за царску породицу правила разноврсне украсне предмете попут пепељара, кутија за цигарете, ваза, драгоцених оквира за иконе, пехара, ковчежића и других луксузних ситница.
Тањирић, 1889 // Сланик, 1894.
Историјски музејОвчиников је био кмет код кнежевске породице која је препознала у њему уметничке способности и послала га да учи јувелирски занат. Посао му је био веома уносан, тако да је он успео да се ослободи кметства, тј. да купи своју слободу и отвори сопствену фабрику.
Украсна посуда за бомбоне, 1893. // Посуда за слатко са поклопцем и кашичицама,1899-1904, предузећа П. А. Овчиникова.
Музеј „Собрание“Правио је предмете од емајла – сервисе, сланике, вазе и новчанике који су се много свидели будућем цару Александру III. И због тога је Овчиниковљева компанија преко 40 година снабдевала царски двор.
Трговачка кућа Павла Буреа
Public domainОд 1899. до револуције 1917. године трговачка кућа Павла Буреа била је готово једина компанија која је испоручивала сатове царском двору.
Часовници за камин који се оглашавају на сваких пола сата, Русија/Швајцарска. Крај 19. века, фирма „Павел Буре“
Музеј „Собрание“
Механички џепни часовник са репетитором минута Швајцарска, Русија. 1880-1887.
Музеј „Собрание“За то време је ова часовничарска кућа по царској поруџбини произвела неколико хиљада сатова – џепних, зидних, путних и других.
„Кондитерско партнерство А. И. Абрикосов и синови“
Public domain„Фабрика и трговинско партнерство А. И. Абрикосов и синови“ била је главни произвођач чоколаде. Абрикосов је први у Русији прелио суво воће чоколадном глазуром, а раније су се такве посластице увозиле само из иностранства. Такође је производио карамелу, кекс и разноврсне бомбоне.
„Кондитерско партнерство А. И. Абрикосов и синови“
Public domainКондиторски магнат је поседовао фабрику и неколико продавница у Москви, да би 1899. године постао добављач на двору његовог царског величанства. Абрикосовљева фабрика је после револуције национализована и преименована у „кондиторски концерн Бабајевски“. То предузеће још увек ради.
Предузеће „Ејнем“
Public domainНемачки посластичар Теодор фон Ејнем је средином 19. века отворио сопствено предузеће у Москви. Правио је шећер у коцки, карамелу, чоколадне бомбоне, кексиће и друге кондиторске производе.
Производи фабрике „Ејнем“
Public domainУ његовим слаткишима уживала је женска половина царске породице, коју је он снабдевао својом робом. Али и поред свих успеха и медаља освојених на међународним изложбама, компанија „Ејнем“ је званично добила титулу добављача царског двора тек 1913. године, после смрти свог оснивача. После револуције, па све до данас, фабрика ради под називом „Црвени октобар“ („Красный Октябрь“).
Чоколадне бомбоне произвођача „С. Сиу и Ко“.
Public domainФранцуз Адолф Сиу окушао се у прављењу парфема. Међутим, више се прославио као власник кондиторске фабрике. Свуда у Руској империји је било продавница трговачке фирме „А. Сиу и Ко“, коју је основао Адолф, а затим фирме његових синова „С. Сиу и Ко“. Асортиман њихових кондитерских производа био је огроман: кекс, какао, карамела, желе бомбоне, наполитанке, медењаци и још много тога. У част 300. годишњице династије Романов компанија је 1913. године пустила у производњу свој чувени кекс „Јубилејноје“ и стекла титулу добављача царског двора.
Фабрика „С. Сиу и Ко“. 1903.
Public domainУ совјетско време фабрика је преименована у „Бољшевик“ и наставила је са производњом кексића, који су већ постали бренд. Узгред, кекс се производи и данас, и још увек је омиљена посластица многих малишана у Русији.
Парфимерија Alphonse Rallet & Co, 1900, Иван Билибин//Етикета парфема Alphonse Rallet & Co, Москва, почетак 20. века
Public Domain//Библиотека „Н. А. Некрасов“Француски произвођач парфема отворио је 1843. године своју фирму у Москви. Производио је парфеме, пудер, руж за усне и сапун, а 12 година касније је постао снабдевач царског двора и више пута је потврдио ту своју титулу. На бочици парфема Alphonse Rallet & Co био је приказан двоглави орао – симбол Руске империје.
Иначе, произвођач парфема ове компаније, Ернест Бо, касније је креирао за Коко Шанел чувени парфем Chanel №5. Претпоставља се да је за његову основу узет парфем „Катаринин букет“ („Букет Екатерины“) који је он направио у част 300-годишњице династије Романов.
Реклама трговца вином П. А. Смирнова, 1893.
Public DomainБренд руске вотке Smirnoffпознат је у целом свету. Ову вотку је изумео Владимир Смирнов (док је био у емиграцији), син Петра Смирнова, чувеног руског „краља вотке“, чија фабрика је производила вотку, вина и разне врсте ликера. Поред тога, Смирновљево партнерство трговало је вином увезеним из иностранства.
П. А. Смирнов, трговина вином
Public DomainОн је од 1886. године добио звање снабдевача царског двора, а када је у питању „кагор“ (врста црвеног вина) практично је држао монопол у снабдевању православних цркава и манастира у Русији.
Продавница Јелисејевих и подрум домаћих и увозних вина, 1913.
Karl Fischer/Public DomainЈелисејеви су били трговачка династија. Почетком 19. века су имали неколико радњи у Санкт Петербургу и продавали су увозну робу: вино, кафу, чај, пиринач, тврди сир и др. Синови власника су 1857. основали трговачку кућу „Браћа Јелисејеви“. Они су куповали вина из иностранства, а у Русији су вршили његову ферментацију и флаширали у боце.
Продавница Јелисејевих и подрум домаћих и увозних вина, 1913
Karl Fischer/Public DomainПоседовали су подрум вина на Васиљевском острву у Петербургу, који је важио за једну од најбољих винарија у Европи. Њихова вина су освајала међународне награде, а од 1874. године Јелисејеви су постали снабдевачи царског двора.
Етикета вина Лава Голицина
Public DomainКнез Голицин је био зачетник производње пенушавих вина у Русији. Његов шампањац су чак и Французи високо оценили 1889. године на Светској изложби у Паризу. Голицин је на Криму и на црноморској ривијери створио читаву винску индустрију, посадио је винограде са неколико врста грожђа и изградио подземну винарију са системом тунела.
Вина Лава Голицина на одлежавању
Public DomainЊегов шампањац је служен 1896. године на крунисању Николаја II, и данас је он познат под називом „Коронационное“. Том приликом је Голицин добио статус снабдевача императорског двора. Данас се у знак сећања на најпознатијег руског винара по старој рецептури прави пенушаво вино под брендом „Лев ГолицынЪ“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
