Неки Руси су, међутим, чували своје одсечене браде да би затим били сахрањени са њима, да се не би пред Богом појављивали, како су говорили, „боса лица“. Поступали су тако не само бољари. Енглез Џон Пери, бродоградитељ у Вороњежу, записао је 1703. године да је један дрводеља чувао своју одсечену браду да би га касније са брадом и сахранили и да би могао да је на оном свету покаже Светом Николи.
А у породици Ивана Александровича Наришкина (1761–1841) постојала је украсна кутија у којој је на јастучићу чувана дуга седа брада. Највероватније је припадала неком од предака Наришкиних из 17. века и била чувана с циљем да се сахрани са својим власником. То се због неких разлога није догодило и брада је постала породична реликвија.
Наришкини су још говорили да брада припада „јуродивом“ (богомољцу скитници) Тимофеју Архипичу, који је пришао баби Ивана Наришкина док се она молила. Наводно, уручио јој је своју браду и рекао да ће род Наришкиних трајати и да ће бити православне вере све док је буду чували. Међутим, Иван Наришкин је гајио домаће мишеве и једном приликом намерно или случајно дозволио да мишеви уђу у кутију и поједу седу браду. Како год, познато је да су се унуке Ивана Александровича Наришкина удале за католике.
Сазнајте више о иновацијама Петра Великог: Сеци браду да ти не сечем главу!