На лето 1919. године руководство Совјетске Русије озбиљно је разматрало идеју ратног похода до британске Индије. Лав Троцки и војни заповедник Михаил Фрунзе предлагали су да се крене у напад на „енглески империјализам“.
Од самог доласка на власт у Русији бољшевици су сањали о томе да „запале пожар светске револуције“. Само што су у Европи изгледи били слаби, јер су сви револуционарни покрети тамо брзо и сурово угушени.
Црвена армија такође није могла на својим бајонетима да разнесе револуцију у европске земље. Рат против Пољске, наиме, у том тренутку се одвијао врло неповољно по Русе.
Са друге стране, на истоку земље бољшевици су имали више среће. Белогардејске снаге Александра Колчака претрпеле су тамо озбиљан пораз и, како је сматрала Москва, више нису представљале претњу.
„Нема сумње да је на азијским пољима светске политике наша Црвена армија неупоредиво значајнија сила него на европским пољима“ – тврдио је Троцки. „Пут до Индије могао би за нас у овом тренутку да буде краћи од пута до совјетске Мађарске.“
Јавно власништво
По мишљењу Фрунзеа и Троцког, у помоћ „индуској револуцији“ за почетак би требало послати коњички корпус од 40 хиљада сабљи, а такође основати негде на Уралу или у Туркестану (Средња Азија) „револуционарну академију, политички и војни штаб азијске револуције“.
Није се, међутим, кренуло у остваривање ових планова. На јесен 1919. године белогардејци су прешли у одлучну офанзиву на свим фронтовима, те су бољшевици изгубили интересовање за Индију.