Црна Гора жури у НАТО не размишљајући о последицама

Алексеј Иорш
НАТО је заинтересован за ширење на Исток, а Црна Гора је у овом тренутку „идеалан кандидат”. Остало је само да се јавно мњење Црне Горе преокрене у корист чланства у НАТО-у, јер је црногорски парламент у садашњем саставу већ спреман за ступање у редове Северноатлантске алијансе. Један од циљева пријема Црне Горе у НАТО је ограничавање геостратешких могућности Русије. Москви, међутим, то неће много сметати, док Подгорица може много више да изгуби, него да добије.

После пет година застоја у Северноатлантској алијанси поново се говори о ширењу на Исток. При томе су сви свесни да увлачење Украјине, Молдавије или Грузије у орбиту НАТО пакта може изазвати још већу конфронтацију са Русијом (чак и у војном смислу). Зато су Вашингтон и Брисел одлучили да изаберу други правац ­– црногорски. Потпредседник САД Џозеф Бајден недавно је у телефонском разговору са црногорским премијером Милом Ђукановићем изјавио да је Вашингтон спреман да подржи предлог за пријем Црне Горе у Алијансу на децембарском самиту министара спољних послова НАТО-а, уз услов да влада те земље и даље спроводи реформе и подиже ниво подршке коју црногорска јавност пружа уласку у НАТО.

Владајућа прозападна елита Црне Горе разумела је сигнал са друге обале Атлантика. Црногорски парламент је после двонедељних дебата усвојио резолуцију о подршци ступања земље у НАТО. За овај документ је гласало 50 од 79 посланика. 26 парламентараца је било против, а 3 су била уздржана. Како је изјавио потпредседник Скупштине Црне Горе Милутин Симовић, гласање о резолуцији „важна је порука како црногорској, тако и међународној јавности“. „То је сигнал да парламент великом већином подржава интеграцију у НАТО“, истакао је Симовић.

Народна скупштина Црне Горе у садашњем саставу заиста подржава улазак земље у НАТО. То се, међутим, не може рећи за грађане Црне Горе, и у том смислу је Џо Бајден потпуно у праву. И поред тога што је Црна Гора још 2009. године усвојила Акциони план за чланство у НАТО-у, јавно мњење је и даље подељено. Према социолошким анкетама агенција IPSOS-Strategic Marketing и Damar, за ступање Црне Горе у НАТО изјашњава се 47%, односно 44% испитаника, док је против ступања 43%, односно 40%.

Није случајно што су аутори резолуције пажљиво уклонили из текста овог документа појам референдума као механизма за доношење потребне одлуке. Што се тиче самог НАТО пакта, тамо нико више и не сумња да ће резултат бити повољан по алијансу. Према подацима из извора у Бриселу, Црна Гора је у овом тренутку једини стварни кандидат за ступање у Северноатлантску алијансу, и одлука о овом питању ће бити донета у децембру 2015. године у сусрету шефова дипломатија. Разматрање ове теме првобитно је било планирано за самит у Варшави 8-9. јула 2016, али, као што видимо, све ће бити решено пола године раније. Брисел је окарактерисао Црну Гору као „идеалног кандидата“. Британски премијер Дејвид Камерон уверен је да постоје „озбиљни разлози да Црна Гора постане чланица алијансе“, док командант НАТО-а у Европи Филип Бридлав каже да је у војном смислу Црна Гора већ „спремна“ да постане чланица НАТО-а.

Не треба ни сумњати да ће САД и НАТО учинити све што од њих зависи како би пријем Црне Горе у Северноатлантску алијансу био максимално убрзан. Западу су важна четири кључна фактора.

 

Први фактор због кога је Црна Гора важна НАТО пакту јесте војно-стратешки. У њеним заливима, пре свега у лукама Бар и Котор, могу бити размештени ратни бродови, а у перспективи и комплетне војно-поморске базе. То ће помоћи да се контролише читаво Источно Средоземље, а поред тога може бити учињен покушај да се битно ограничи активност ратне морнарице Русије. Руски бродови по традицији користе црногорске луке за допуну залиха, и није нимало случајно што се званична црногорска пропаганда током протеклих година врло активно томе противила.

Други фактор је социјално-економске природе. Руководство НАТО-а (као и Европске уније) тежи да укључивањем Црне Горе у алијансу максимално ослаби њене трговинско-економске, инвестиционе и туристичке везе са Русијом, са циљем да ову балканску земљу доведе у потпуну зависност од западног трансатлантског, а такође немачког капитала, чак и по цену дестабилизације друштвенополитичке ситуације у Црног Гори. Поред тога, према подацима за 2009. годину, држављани Русије су у Црној Гори купили око 35 хиљада објеката. Дажбине за ту непокретну имовину биле су обилан извор прилива средстава у државни буџет. У условима нове војнополитичке оријентације Црне Горе земља ризикује да и у финансијско-економском смислу изгуби више него што ће добити.

Трећи фактор се састоји у тесној повезаности Црне Горе са војнополитичким плановима НАТО-а, и посебно САД. У том смислу пре свега треба очекивати укључивање ове земље у војне операције у Сирији и у читавом региону Блиског истока. У првој деценији 21. века контингенти регрута из Источне Европе били су потребни Вашингтону и Бриселу на фронтовима у Авганистану и Ираку. Међутим, садашњи конфликти, укључујући и конфликте са учешћем „Исламске државе“, подразумевају веће ризике и за Црногорце, и за њихове будуће партнере из НАТО-а.

Четврти је политичко-пропагандистичке природе. НАТО треба да демонстрира верност својој експанзионистичкој стратегији управо у садашњим геополитичким условима кризе и дефрагментације других евроатлантских структура и механизама међу којима је и Европска унија. Уједно, он треба да пошаље одговарајући сигнал Русији. Како је још крајем 1990-их говорио „гуру“ америчке геополитике Збигњев Бжежински, одустајање од даљег ширења НАТО-а може довести „до препорода скривених или тињајућих геополитичких тежњи Русије у Централној Европи“. Од тада се приступ Запада није променио и сада је Црна Гора у смислу слања одговарајућег сигнала Европи и Русији „најбезболнији“ кандидат алијансе.

Што се тиче Русије, за њу ће ступање Црне Горе у НАТО имати пре свега војно-техничке последице, у том смислу што ће бити измењена војнополитичка ситуација у Источном Средоземљу. Москва ће се очигледно потрудити да поменуте промене нивелише изменом сопствених војних планова везаних за овај регион, и та измена ће бити усмерена на обезбеђење неометаног боравка руских бродова у водама Средоземног мора, као и на обезбеђење контроле стратешки важних комуникација у југоисточној Европи и на југозападном крилу одбрамбене зоне Руске Федерације. Такве измене се већ врше у вези са општим променама геостратешке ситуације у региону, између осталог и у контексту ситуације у Украјини, Придњестровљу и на Јужном Кавказу. Према томе, ступање Црне Горе у НАТО неће превише иритирати Москву. Подгорица је та која може бити на великом губитку.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“