Под пљуском каменица, видљивих и невидљивих

Алина Јаблочкина
На Косову је у току рат. Он је невидљив, води се у уличицама, иза кућа, иза ограда, у погледима, у покретима... Непрекидна напетост нерава и непрекидна конфронтација. Срби и одлазе на Косово као у рат – у шајкачама, са песмама и заставама. И ми, студенти из Русије, посетили смо Косово заједно са групом студената из Београда.

Чим је аутобус изашао из Београда, одјекнула је „Химна косовских јунака“. Сви млади запеваше. Тада ми се учинило да они само лепо певају, али сада схватам да су они у ствари кренули у бој, да су били спремни за рат. И заиста, за та два дана, колико смо провели на Косову, преживели смо прави психолошки рат.

Ја се нисам плашила одласка на Косово, али су ме сви моји познаници стално питали: „Зар за Србе и Русе није опасно да одлазе тамо?“ Сама себи сам на то питање одговарала овако: „Јесте опасно, али не много.“ Косово ми је деловало као некаква „зона“ из филма „Сталкер“  Андреја Тарковског, у коју људи одлазе да пронађу доказе онога што су чули и прочитали. Кад се помене реч „Косово“, прве асоцијације су енклаве, бодљикава жица, оскврнуте цркве, монаси-подвижници, сиромаштво, патроле НАТО-а, Албанци у својим белим капицама, транспаренти са српском и руском заставом и натписом Русијо помози!“ Све је то веома тешко довести у везу са  информацијама о процесу нормализације односа између Београда и Приштине и бескрајним преговорима у Бриселу...

Мирнодопски декор

Фотографија: Алина Јаблочкина
 

У седам сати ујутру у српском делу Косовске Митровице изашли смо из аутобуса на принудни одмор. Требало је да сачекамо други аутобус са косовским таблицама како бисмо безбедно могли да наставимо путовање. Још није било свануло, а продавци на пијаци су већ износили робу на тезге, мада су улице још биле пусте. Сви смо кренули према мосту преко Ибра који има гвоздену ограду и на коме стоји застава Европске уније. Покушали смо да се фотографишемо испред моста. Полицајац који је чувао мост није дозволио да му приђемо сувише близу. Стајала сам са стране, кад поред мене прође човек у годинама и некако недружељубиво упита:

„Какво је ово окупљање овде?“

„То су дошли студенти из Београда“, одговорих.

Он са неповерењем одмахну главом:

„Нису Шиптари? Је л’ сигурно нису Шиптари?“

Потврђујем му да су сви ти млади људи Срби. Он одлази, а ја остајем да размишљам о томе како овде људи непрестано живе са осећањем смртне опасности која долази са друге обале реке. Од тог тренутка и сама осетих да сам заправо у непријатељском окружењу. Одмах сам се присетила свих ужасних прича о зверствима Албанаца, и свих упозорења да на улици свако може бити нападнут ножем. И тада сав тај декор нормалног живота, све те пекаре, продавнице и зграде на чијим терасама се суши рубље – све то постаде некако неубедљиво.

Иза бодљикаве жице као код куће

У албанском делу Косова осећали смо се безбедно само на територији манастира – Пећке патријаршије, Високих Дечана, Зочишта, Светих Архангела, Грачанице и Бањске. Додуше, можда се тај осећај рађао од општења са монасима. Сви су они веома спокојни и уравнотежени.

У њиховим речима не осећа се ни страх, ни мржња, ни паника. Наравно, и они су били забринути поводом гласања у Унеску, које се тада очекивало, и по том питању су се веома уздали у помоћ Русије
и председника Путина. Као о свакодневици су крајње практично причали о постојећим проблемима, обнављању порушених цркава, о томе да је на Косову остало мало Срба...

Наша група је у свим манастирима дочекана као да смо им најдражи гости. У Високим Дечанима отац Петар нам је показао мошти Светог Стефана. Тиме је указао велику част целој нашој групи. Затим
смо за време трпезе заједно прегледали албум са фотографијама манастира из разних периода. Свуда смо се осећали као код куће. Опасности бих се сетила само када би ми поглед случајно пао на бодљикаву жицу на манастирским зидинама.

Тај спокој унутар манастира чувају војници НАТО-а. Тек доласком у трећи или четврти манастир навикла сам се на то да сви они споља више личе на војну базу. Свуда су на улазу стражарске кућице и наоружани људи, сви у војним униформама. Војници обезбеђују манастире, али истовремено пажљиво прате шта раде посетиоци унутар манастира. Када су студенти из наше групе у Високим Дечанима пожелели да се фотографишу испред Цркве Христа Пантократора са српском заставом, италијански војник је пришао и забранио им да то чине. Отац Петар објашњава да је на територији манастира забрањено фотографисање са било којом заставом „како не би било никаквих провокација“. Студенти су били револтирани. Те фотографије са заставом су оличење какве-такве везе са косовском земљом и потврда да Србија није неповратно изгубила Косово. Са друге стране, тамо где живе Албанци, на кућама и гробљима вијоре се њихове заставе са црним орлом.

Песме, погледи, решетке...

Фотографија: Алина Јаблочкина
 

У сваки манастир смо однели малу хуманитарну помоћ. У Светим Архангелима смо имали организован сусрет са српском децом из разних насеља на Косову. Студенти су донели деци слаткише. То јутро је било сунчано и топло, и дан је био веома радостан. Не знам колико има тако безбрижних дана у животу косовских Срба.

Најпре смо сви заједно били на литургији у обновљеном конаку. За време заједничког доручка почели смо да певамо. Јефимија, студенткиња из Београда која је рођена у Метохији, заједно са децом запева песме о Косову. Постепено се сви придружише. Чак ни поједини мушкарци нису могли да сакрију узбуђење, па су пустили понеку сузу.

И нас су замолили да отпевамо неку руску песму. Учинило ми се да Срби знају више руских народних песама од мене. Још у аутобусу су поједини певали козачке и наше ратне песме. Многи студенти су одлично говорили руски, а неки су чак и били у Русији, на пример у Селигеру или геолошкој експедицији. Реч „Путин“ била је најчешћа реакција када би неко сазнао да сам из Русије. У шали су ме питали могу ли да телефонирам Путину и испричам му како га Срби подржавају.

У Светим Архангелима смо провели доста времена. Студенти су играли са децом фудбал и кошарку, сви су пили кафу и опуштено разговарали. Недалеко одатле је центар Призрена, где смо само пар сати касније у колони прошли улицом, трудећи се да се не одвајамо једни од других. Са човеком из Богословије смо ишли да видимо Цркву Богородице Љевишке и Саборни храм Светог Георгија. Већ ми није било чудно што се храм налази иза решетака (тј. иза двоструке гвоздене ограде). За два дана сам се на то навикла. Али чудно је било пролазити поред Албанаца. Они су били или равнодушни, или су нас мрко посматрали...

У кога се уздају житељи Велике Хоче?

Село Велика Хоча чувено је по своме вину и својих 12 цркава. Вино смо пробали, а видели смо само једну цркву, јер смо у село стигли касно увече. У Хочи смо преноћили у кућама мештана. Испред
цркве су нас дочекале жене и буквално се „отимале“ ко ће кога да одведе својој кући. Возач аутобуса, још две девојке – Рускиња и Српкиња – и ја преноћили смо у кући породице старијих људи и њихове одрасле ћерке. Домаћица се веома обрадовала када је сазнала да сам из Русије:

„Русија је наша једина нада. За нас, Србе на Косову, све је већ готово. Шта ми још можемо? Ево још ће Косово да приме и у Унеско, осим ако Русија не помогне...“

„Можда га и неће примити“, покушасмо ми да је одобровољимо.

„Не знам. Уздамо се само у Русију. Много нам је драго што је Путин покренуо војну акцију у Сирији. Свака му част. Нека и нама некако помогне.“

Цело вече смо разговарали са домаћицом, њеним мужем и њиховом ћерком. За њих постоје само две варијанте развоја догађаја: или ће Путин помоћи, или ће они морати да оду са Косова. Прва варијанта је само вера у добру и готово бајковиту силу, и у суштини дубоко очајање.

Када је реч о другој варијанти, тј. одласку са Косова, бар мени се учинило да њу наши домаћини доживљавају као много реалнију. Њихов син већ живи у Београду, и ако живот на Косову постане потпуно немогућ, они ће се сви преселити код њега.

У Великој Хочи је већ сада тешко живети. У кући наших домаћина греју се само кухиња и гостинска соба. Спавали смо у соби где је температура била негде око нуле. У селу нема воде. Морали смо се
умити са мало ледене воде коју је домаћица обезбедила помоћу некаквог специјалног уређаја.

Пљусак никада не престаје

Стекла сам утисак да људи на Косову живе изван времена. Они су истовремено и у овој 2015. години, и у оној 2004, и у 1999, и у 1981. Ништа није прошло, и ништа није заборављено. А „процес нормализације“, који се тобоже одвија тамо негде у паралелној стварности, тј. у кабинетима високих функционера, у великом је контрасту са отуђеношћу и мржњом овде, „на терену“.

Другог дана нашег боравка на Косову каменован је други аутобус из Београда. Скривена агресија испливала је на површину, рат је показао своје лице и можда је опет проливена крв. Мени се за та два дана чинило да са свих страна лете каменице. И када кроз прозор аутобуса видех како се Албанци цере и показују нам знак „victory“, и док је Српкиња у Великој Хочи цело вече узбуђено причала како је тешко, претешко живети са Шиптарима.

Све је то непрекидан пљусак видљивих и невидљивих каменица које лете са свих страна. И нема излаза из те ситуације. Чак и у тренуцима када се учини да је пљусак престао, и да се његово „добовање“ више не чује, довољно је погледати кроз прозор и уверити се да он ипак не престаје ниједног тренутка. Како ће, и када ће у таквим околностима наступити „нормалан живот“? Нико вам овде не може дати одговор на то неумесно питање...

 
Сазнајте још: