Путин одговоран „за све и свја“

Алексеј Иорш
Мало је земаља у свету где постоји пракса регуларних контаката првог човека у држави са целом земљом у облику питања и одговора, и то још у трајању од неколико часова. Ни у Русији то нико није радио пре Владимира Путина.

Путинова прва „директна линија“ са народом организована је у децембру 2001. године. Од тада се одржава сваке године, само што је термин пребачен у пролеће, када је топло, па људи који желе да поставе питање не морају сатима да стоје на мразу. Ове године је председник за три и по сата одговорио на 80 питања, а укупно је било постављено (већином унапред) преко три милиона питања. Људи пишу, телефонирају и шаљу видео-обраћања Путину, не толико у нади да ће добити одговор управо на своје питање, него ради својеврсног „учешћа“ у доношењу одлука, јер верују да ће владар све то сазнати, све чути и на крају крајева све решити.

Појединци сматрају да је праксу „директних линија са народом“ Путин преузео од председника Венецуеле Чавеса, који је сваке недеље учествовао у емисији „Хало, председниче“. Међутим, такав облик општења владара са својим поданицима има корене дубоко у руској историји.

Суштина је у томе да у одређеним тренуцима владар комуницира „очи у очи“ са становништвом, тј. без посредовања бољара, односно функционера, јер они, према традиционалном руском схватању, изврћу праве намере и политику врховне власти. У складу са тим представама, само први човек у држави је носилац некакве узвишене правичности.

Народ се у раној руској историји обраћао најпре великом кнезу, а затим цару, упућујући му такозване „жалобнице“. За време Ивана Грозног се заједно са формирањем апарата централизоване државе појављује и шире схваћено обраћање звано „челобитна“ (на руском „челобитная“). „Челобитне“ су слате у специјалну Челобитну управу, што је својеврсни прототип данашње информативне службе или кабинета председника државе. То је могла бити жалба, молба, тужба или неки други документ упућен непосредно цару. У ствари, тада је свако обраћање властима било обраћање самодршцу. То је исто као када би данас обраћање пољопривредника министру пољопривреде са молбом да му се издвоје субвенције почињало речима „Најмилостивији царе, Владимире Владимировичу“. Држава и јуриспруденција су биле персонификоване у једној личности, тј. у цару „баћушки“. Он је у свести народних маса увек доживљаван као добар, чак и ако је у питању био Грозни.

Челобитне везане за приватна лица задржале су се до 18. века, а од тада се чешће користи реч „молба“, да би се на крају појавила „петиција“. Суштина је, међутим, остала иста. Постоје закон и суд. Али изнад њих и такозваних правосудних органа, или, условно речено, грамзивих бољара или корумпираних функционера, постоји виши суд и виша правда. Управо тој инстанци се треба обраћати са молбом када су исцрпљени сви други начини да се задовољи правда, или када се у њих нема поверења.

Пракса упућивања молбе властима развијена је после успостављања совјетске власти. Народна мудрост је сугерисала пут који је делотворнији од отвореног конфликта са влашћу (чак и на суду, да и не говоримо о отвореном уличном бунту), а тај пут је молба. Власт је подржавала такве представе колико год је могла. Упућивањем личних или чак колективних писама било је могуће постићи неки договор са влашћу и издејствовати позитивно решење веома многих питања. Другим речима, све је то функционисало.

Било је уобичајено да се индивидуалне молбе упућују по разноразним питањима (таква питања се и сада задају на „директним линијама“, и председник их добија током припреме за тај наступ, а затим их обрађује његова администрација, тако да на овај или онај начин свако добије одговор). Људи су, на пример, молили да им се додели стан, да им се помогне око лечења, да им се члан породице пусти из затвора, да се „мало притегне“ необуздани шеф, да се заведе ред у неком конкретном месту, итд. Све се то није писало само Стаљину, Хрушчову или Брежњеву, него и обласном комитету Комунистичке партије, посланицима, новинама... Често су управо писма новинским издањима била веома ефикасан начин на који је било могуће изменити ситуацију, „истерати правду“ или решити неко питање.

Сада је ауторитет штампаних издања знатно опао, као, уосталом, и ауторитет многих других грађанских и политичких институција. Расте само ауторитет председника – и као институције, и као човека. Он ће и даље компензовати недовољну ефикасност рада свих осталих грађанских и државних институција.

Георгиј Бовт, политиколог, члан Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.