Како „дозирати” конфликт са Америком?

AP
Већ три године траје конфронтација између Русије и Америке. Добра вест је што се та конфронтација за протеклих годину дана стабилизовала и постала „нова норма” руско-америчких односа. Лоша вест је што је у питању сукоб на дуге стазе, који у последње време поприма и црте војнополитичке конфронтације на истоку Европе спојене са ескалацијом трке у наоружавању.

И поред делимичне стабилизације ситуације на истоку Украјине и сарадње на локалном нивоу у Сирији, и даље постоји опасност директног сукоба Русије и САД. Треба имати у виду да је садашње супротстављање врло асиметрично, за разлику од Хладног рата. Очигледно је да снаге нису једнаке. Америка као много јача захтева да Русија компензује своју слабост већим „улогом”, спремношћу да више ризикује и да предузима неочекиване кораке, чиме доводи Москву у неповољан положај.

Са друге стране, неједнакост у комбинацији са осећањем сопствене моралне надмоћности подстиче Американце да потцењују Русију, „која је у стању све бржег пада”, тј. да руске потезе доживљавају као блеф, а самим тим да врше све јачи притисак на Москву. У таквим условима постоји велика опасност од избијања инцидената. Сукоб руских и америчких авиона или авиона и ратног брода у Балтичком или Црноморском региону може подићи конфронтацију на опаснији ниво.

Сарадња не искључује ривалство

У протеклих пар месеци појавила се извесна нада у попуштање руско-америчке напетости, али она је од самог почетка била илузорна. У питању је, наиме, фундаментална конфронтација. Она није проузрокована неспоразумом или неким конкретним грешкама једне или друге стране. То је сукоб двеју искључивости: америчке, која не види у свету никог равног Сједињеним Америчким Државама, и руске, која инсистира на равноправности са најјачима. Према томе, реч је о светском поретку, тј. о улози САД и статусу Русије у њему.

Из тог закључка произилази да чак и постојање очигледних заједничких интереса, као што су спречавање ширења оружја за масовно уништавање и борба против исламског екстремизма, не може битно утицати да се ситуација промени. Чак и сами услови сарадње су предмет жестоке борбе. Не треба се надати да ће односи бити одмрзнути када нови председник САД уђе у Белу кућу. Највероватније ће наследник Барака Обаме према Русији бити још тврђи од садашњег америчког председника.

Тешко да ће се ускоро оправдати и надања оних који очекују попуштање, па чак и укидање санкција које је Запад увео Русији. САД су увеле санкције на веома дуге стазе, али ће и санкције ЕУ, и поред тежњи појединих политичара да издејствују њихово укидање, дуго остати на снази. И ту се не ради само о трансатлантској солидарности. Берлин и Брисел везују укидање санкција за испуњавање споразума из Минска у условима када Кијев једноставно не може да их укине без фаталне штете по стабилност садашње власти, што само по себи значи да је укидање санкција нереално очекивати у догледно време. И опет ће кривица за неуспех споразума из Минска бити приписана Москви.

The end of Pax Americana

Средином 2010-их је завршен 25-годишњи период који би се могао назвати Pax Americana. То је био период глобалне доминације САД, коју нико није озбиљно доводио у питање. Сада су, међутим, САД, Кина и Русија као светске силе ступиле у период ривалства.

Реагујући на ту промену Америка је променила глобалну стратегију. Раније је акценат стављала на универзализам (стимулисање глобализације и „завођење” демократских вредности у свету), а сада Вашингтон прелази на јачање позиција шире схваћеног Запада и активно одвраћање земаља које су изазвале Америку на „мегдан”.

У новонасталим условима још увек је рано тражити излаз из конфронтације. Руководство Русије дејствује енергично, али највише што се може издејствовати таквом тактиком јесте добијање на времену. Најважније питање је хоће ли Москва успети да искористи то време како би своје претендовање на место и улогу једне од водећих светских сила поткрепила значајним јачањем сопствене економске, научнотехничке и културно-информа ционе моћи.

Што се пак тиче односа са САД, њихов најважнији садржај у најближој и средњорочној перспективи јесте управљање конфронтацијом. Реч је пре свега о спречавању инцидената са учешћем оружаних снага двеју земаља. Реч је, такође, о ефикасном „замрзавању” конфликта у Донбасу. И најзад, реч је о одржавању сталних и поузданих контаката са утицајним личностима САД са циљем да се искључи погрешно тумачење појединих корака Москве и Вашингтона.

Дмитриј Трењин, директор Московског центра „Карнеги”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.