Русија и НАТО у вртоглавој историјској спирали

Reuters
После повратка Крима и почетка конфликта на југоистоку Украјине сарадња Русије и НАТО-а је забележила рекордно захлађење. У априлу, уочи јулског самита Алијансе у Варшави, први пут после двогодишње паузе одржано је заседање Савета Русија – НАТО.

Обнављање контаката сви поздрављају, полазећи од тога да је боље имати контакте него немати, али нико не може јасно рећи шта се тиме заправо постиже. Савет Русија – НАТО појавио се пре 14 година у контексту побољшања односа после терористичких напада 11. септембра 2001. године. Тада је прокламована идеја да с обзиром на појаву заједничког непријатеља треба ставити тачку на ривалитет у духу Хладног рата и да самим тим почиње нова ера сарадње.

У тој сарадњи, међутим, нису примећени никакви позитивни моменти, а када је у августу 2008. године наступила права криза НАТО је одмах замрзнуо односе са Русијом и одбио да разговара са њом на било коју тему. Исто се догодило и у марту 2014. године. Стога се намеће логично питање има ли уопште смисла структура у оквиру које се води дијалог између Русије и НАТО-а, ако Алијанса увек залупи врата управо у тренутку када су крајње неопходна обострана објашњења и консултације на тему безбедности.

Један од кључних проблема састоји се у томе да тај Савет никада и није разматран као неки делотворни инструмент. НАТО га доживљава као чисто политички формат који даје легитимност даљем ширењу и у извесном смислу стимулише Русију. Према томе, увек када Москва почне да се понаша „погрешно” са гледишта Алијансе, одмах јој се одузима „премија” у виду могућности да седи за истим столом са чланицама НАТО-а.

Могло би се дискутовати о томе у којој мери се Русија уопште уздала у Савет Русија – НАТО. Нема сумње да је атмосфера 2002. године била потпуно друкчија од данашње, али чак и у периодима одмрзавања односа Москва је увек имала стриктно негативан став према Алијанси и њеној експанзији. Значај заседања Савета је поготово доведен у питање када се испоставило да су те седнице најобичнија формалност и да се Русија у тим сусретима суочава са унапред припремљеним ставовима толиког броја земаља (који се касније још увећао).

Савет Русија – НАТО као политички орган на добром је путу да изгуби сваки значај, јер стране и без њега успешно размењују своје добро познате и потпуно некомпатибилне ставове, а данас не постоје шансе да се у међусобном спору дође до неке нове истине, утолико пре што НАТО не жели да разматра широки спектар питања безбедности, него само оно што је везано за његову потребу да „ућутка” Москву. Нормално је очекивати да тако нешто Москви никако не одговара.

Са друге стране, неоспорно је и то да је потреба за контактима све већа, јер периодичност саопштења о опасном приближавању војних објеката Русије и водећих земаља Алијансе већ постаје алармантна. Постоји очигледна потреба да се војни ресори својски потруде како би постигли договор о правилима понашања и границама обостране демонстрације силе које се не смеју прекорачити. Другим речима, потребан је пре свега војни консултативни савет у коме би професионалци разговарали о ономе у шта се одлично разумеју. Често њима то лакше иде од руке него политичарима.

Међутим, засада ништа слично није на видику. По мишљењу функционера Алијансе, пристанком на сличне консултације НАТО би признао да Русија има право на енергично понашање. Звучи цинично, али поменути приступ само додатно стимулише то „нежељено” понашање Москве и потхрањује тежњу да се друга страна „примора на разговор”. Било како било, Савет Русија – НАТО у садашњем издању није погодан за достизање поменутих циљева, а увек је крајње тешко уносити корените измене у неку устаљену бирократску структуру.

У сваком случају, НАТО се припрема за јулски самит у Варшави. Очекују се важне одлуке, с обзиром на место одржавања и општу атмосферу. Истина, у самој Алијанси не постоји јединствен став о томе у којој мери овај сусрет на врху треба да буде историјски. Државе које сматрају да су „близу линије фронта” (балтичке земље, Пољска и др.) очекују демонстрацију блоковске солидарности и спремности за пружање отпора. Симбол таквог развоја ситуације треба да буду одлуке о ширем присуству Алијансе у Источној и Централној Европи.

Тако се у центру дискусије нашао Основни акт Русија – НАТО из 1997. године којим се ограничава трајно присуство снага Алијансе на територији нових чланица. Источна Европа тражи да се тај споразум поништи као документ који не одговара новим околностима. Западна Европа (и засада САД) би радије да споразум формално остане на снази, али да се уведе флексибилан систем ротације људства, тако да присуство не буде трајно, али да неко све време ипак буде присутан.

У Москви такође има оних који сматрају да је поменути документ анахронизам, али на званичном нивоу преовладава идеја да споразум не треба одбацивати, јер он како-тако спречава отворену милитаризацију Источне Европе.

Највероватније ће на самиту НАТО-а бити донете компромисне одлуке, али ће умерени потези бити праћени неумереном реториком (управо са циљем да се компензује недостатак крупних потеза), што ће, опет, изазвати одговарајућу реакцију Русије. И тако све укруг, по вртоглавој историјској спирали.

Фјодор Лукјанов је главни уредник часописа Russia in Global Affairs, директор за научне пројекте међународног дебатног клуба „Валдај“. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском