„Да смо ишли до краја, Америка сада не би постојала“

Станислав Петров на додели Дрезденске награде „за превенцију конфликта и насиља“. Извор: Сергеј Пирогов / РИА „Новости“.

Станислав Петров на додели Дрезденске награде „за превенцију конфликта и насиља“. Извор: Сергеј Пирогов / РИА „Новости“.

26. септембра 1983. године, када су системи за рано упозоравање о ракетном нападу активирали аларм који је значио да су САД напале СССР, официр противваздушне одбране Станислав Петров није урадио оно што му је била дужност. Сам је проценио да се ради о лажној узбуни и није притиснуо дугме које отпочиње процес лансирања руских ракета на земље Запада.

Локација: „Серпухов-15“, командни пункт за рано упозоравање о ракетном нападу, јужно од Москве.
Време: неколико минута после поноћи, 26. септембра 1983. године.

Елитни официри совјетске противваздушне одбране те вечери започели су још једну ноћну смену у објекту највишег нивоа тајности. Њихов командант, 44-годишњи потпуковник Станислав Петров, сместио се на своје место у очекивању да и та ноћ прође у рутинском осматрању, када је завијање сирена одједном прекинуло тишину у бункеру.

Петров је био део ланца командовања у коме су биле предвиђене вишестепене провере како би се избегла случајна или недозвољена употреба совјетских стратешких нуклеарних ракета.

Присутни официри одмах су почели да гледају у огроман екран који је изненада оживео и на конзоле на којима су засветлеле разнобојне лампе – то је био знак да је СССР нападнут. Да ствар буде још гора, црвено дугме поред столице команданта пункта почело је да трепће. Тај тастер имао је само једну намену – притиском на њега отпочињао је процес лансирања хиљада совјетских ракета усмерених на земље Запада.

Петров је био искусан војник, у службу је ступио још почетком 1970-их, али чак ни он није био у потпуности припремљен да се носи са насталом ситуацијом. Систем за детекцију напада дао му је информацију да је до његовог командног пункта стигао сигнал од сателита за надгледање „Молнија“ („Муња“). Рачунар противракетног система извршио је анализу сигнала и „донео закључак“ да је са континенталног дела САД испаљена једна интерконтинентална балистичка ракета са више нуклеарних бојевих глава.

Док је особље у бункеру још било у стању шока, стигло је обавештење да је испаљен и други пројектил, потом трећи, четврти и пети – и да сви лете ка руским градовима.

Процена је била да ће ракете до СССР-а стићи до противника за 30 минута. Совјетској врховној команди било је потребно 15 минута да покрене ракетни противудар, тако да су официри у бункеру имали највише 10 минута да реагују. Ако оклевају, прилика да се узврати на напад нестаће неповратно.

Није било времена за премишљање

Петров је касније у интервјуу за „Глас Русије“ изјавио: „Током 15 секунди били смо потпуно шокирани. Морали смо да одлучимо шта ћемо да предузмемо“.

У бункеру је настала пометња. Светла на електронским мапама и конзолама интензивно су пулсирала. Његове колеге официри сматрали су да систем можда греши када региструје једну или две ракете, али да грешке не може да буде када уочи чак пет пројектила. По њима, било је очигледно да је у току напад који ће довести до „краја света“. А у таквој ситуацији дужност Петрова била је да притисне тастер којим се започиње противнапад. „То није било за људе слабих живаца“, рекао је он. „На том месту било је толико напетости, збуњености и пометње да је све лако могло да прерасте у панику.“

„Не започиње се рат са пет ракета“

Од њега се очекивало да притисне тастер. То је требало да учини, јер су постојали сви знаци да су САД лансирале ракете на СССР.

Јуриј Васиљев, Moscow News

Ако вам се деси да морате дословно да одлучујете о судбини човечанства, у тим тренуцима паника је најгори савезник. Док је узбуђење у бункеру расло, Петров је учинио нешто што се не очекује од војника. Попут једног од актера Кубанске ракетне кризе из 1962, Василија Архипова, који је одбио да испали торпеда са нуклеарним главама на америчке бродове упркос њиховој провокацији, и овај официр противваздушне одбране пренебрегао је правила службе: није поверовао индикаторима који су говорили да је напад у току.

Јуриј Васиљев написао је за Moscow News: „Од њега се очекивало да притисне тастер. То је требало да учини, јер су постојали сви знаци да су САД лансирале ракете на СССР. Његова дужност је била да притисне тај тастер. Поврх свега, управо је Станислав Петров био аутор упутства како треба поступити у ситуацијама попут те. Али, он то ипак није учинио“.

Петровљева одлука није се заснивала само на решености да ризикује. „Када неко жели да започне рат, он неће да испали само пет ракета“, рекао је. „Не можете противнику много да наудите са тако мало пројектила“. Потом је додао: „Друго, компјутер је – по дефиницији – без мозга. Има много ствари које он може да региструје, а онда да их погрешно протумачи као ракетни напад.“

„Да смо ишли до краја, Америка сада не би постојала“

Петров је био део ланца командовања у коме су биле предвиђене вишестепене провере како би се избегла случајна или недозвољена употреба совјетских стратешких нуклеарних ракета. Његово основно задужење било је да прати сателитске сигнале. У случају потребе могао је обавештава надређену команду, а она је даље извештавала совјетски Генералштаб који је једини имао овлашћење да се са државним руководством договори о томе да ли ће се и како узвратити на напад.

То није било за људе слабих живаца. На том месту било је толико напетости, збуњености и пометње да је све лако могло да прерасте у панику.

Станислав Петров

Такође, совјетски радари смештени на тлу нису регистровали ракете. Није познато шта се те ноћи догађало у Кремљу, али је мало вероватно да би совјетско руководство, на чијем је челу тада био Јуриј Андропов, своје нуклеарне бомбе лансирало без вишеструке провере укључујући и телефонски разговор са Белом кућом преко „црвеног телефона“.

Ситуација је била још опаснија захваљујући догађајима који су јој непосредно претходили. Посебно треба поменути и деловање тадашњег америчког председника Роналда Регана. Још од 1980, када је започео свог први председнички мандат, устремио се на СССР са проповедничким жаром. „Многи од његових саветника дуго су се пре тога залагали за припрему нуклеарних напада и активно су радили у том правцу“, написао је Николас Томпсон за магазин Wired. „Они су били настављачи дела Хермана Кана, аутора књига 'О термонуклеарном рату‘ (On Thermonuclear War) и 'Мислити о незамисливом‘ (Thinking About the Unthinkable) [Кан је заступник теорије да нуклеарни рат не би био „крај света“ и да се у њему може победити - прим. ред.]. Сматрали су да ће страна која има више нуклеарног наоружања и која јасно изражава намеру да га употреби бити надмоћнија приликом кризних ситуација.

Имајући све то у виду, совјетско вођство је озбиљно разматрало могућност да САД изведу ненајављен нуклеарни напад и зато је својим обавештајцима широм света послало инструкцију да посебно обрате пажњу на знаке да се тако нешто спрема. КГБ је известио да Реган и његове кохорте планирају нешто слично нападу на СССР који је 1941. извео Адолф Хитлер, као и да верују да ће САД моћи да преживе нуклеарни рат, чак и ако Европа буде потпуно разорена.

Чињеница је да су се Американци у Реганово време често „играли ватром“, што је лако могло да доведе до нуклеарне катастрофе. САД су извеле низ „ратних игара“ са циљем да психолошки делују на своје противнике – њихове морнаричке јединице и стратешки бомбардери изводили су провокације близу локација које су за СССР имале стратешку важност.

Да ствар буде још гора, само три седмице пре регистровања лажног напада, међусобни односи две суперсиле нагло су се погоршали, пошто је изнад СССР оборен јужнокорејски авион који је под сумњивим околностима залутао неколико стотина километара унутар совјетског ваздушног простора. Међу погинулима се наводно налазио и један амерички официр, а званични Вашингтон је обарање авиона назвао „још једним злочиначким потезом империје зла“. (Потпуно је друга ствар што су Американци ову летелицу највероватније жртвовали у оквиру сложене операције осматрања у којој су учествовали и шпијунски сателити и авиони SR-71.)

Петров се, дакле, нашао у веома сложеној ситуацији. Како је касније закључио: „Да смо тада ишли до краја, Америка данас не би постојала.“

Злочин и казна

Накнадно је утврђено да је узрок лажне узбуне била веома ретка појава: сунчева светлост се рефлектовала од високих облака и тако збунила сензоре на сателиту, пошто се одсјај поклопио са његовом веома екцентричном орбитом.

Мало вероватно да би совјетско руководство своје нуклеарне бомбе лансирало без вишеструке провере укључујући и телефонски разговор са Белом кућом преко „црвеног телефона“.

Често се говори да је Петров спасао свет тога дана. Оно што је сигурно јесте да је разоткрио мане веома скупог система за рано откривање напада. Да је за свој поступак награђен то би се по мерилима која су важила у тадашњем совјетском друштву могло протумачити и као признање да његови надређени, команданти елитних совјетских јединица, нису претходно добро одрадили свој посао. Али, на крају крајева, он није урадио оно што му је била дужност. Зато је и кажњен, али релативно благо. Није отпуштен из службе, али није никада унапређен у чин пуковника што му је значајно умањило пензију.

Међутим, после распада Совјетског Савеза Петровљеви надређени објавили су детаље о његовом поступку, и он је постао познат на Западу. Са Запада су уследила и признања: у фебруару 2013. добио је Дрезденску награду.

Финале: „Периметар“

После овог инцидента, Москва је одлучила да убрза изградњу робустнијег противракетног система под називом „Периметар“, што је била најстроже чувана тајна. „Периметар“ је пројектован да издржи најразорнији ракетни напад Запада и да чак и тада остане потпуно оперативан. Ако се напад деси и ако извесно време не добије команде од оператера, „Периметар“ је програмиран да, рачунајући да се десило најгоре [да међу живима нема никог ко може да покрене противнапад - прим. ред.], аутоматски изврши лансирање руских нуклеарних ракета ка земљама Запада. „Периметар“ ради и данас.

Прочитајте још: Кад су трептале црвене лампице: Совјетски официр који је спречио Трећи светски рат

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“