„Јуриш мртваца”: Подвиг бранилаца тврђаве Осовец

У току је била друга година Првог светског рата. Ситуација на Источном фронту није била повољна по Русију. Немци су 1. маја 1915. извршили хемијски напад код Горлице и успели да пробију руске положаје. Тада је отпочела велика офанзива немачких и аустријских трупа. Руси су се повукли из Пољског краљевства, Литваније, Галиције, дела Летоније и Белорусије. Заробљено је милион и по војника руске императорске армије, а укупно је током 1915. године убијено, рањено и заробљено око 3 милиона руских војника.

Руска војска се повлачила јер није имала довољно муниције и топова. На сто немачких пројектила руска артиљерија је могла да испали само десет. План снабдевања руске армије артиљеријом није реализован. Уместо планираних 1500 стигло је само 88 топова. Али чак и без пројектила и муниције, Руси су у повлачењу задавали тешке ударце немачким и аустријским трупама, чији су укупни губици током 1915. године износили око 1,2 милиона људи.

Тврђава Осовец налазила се свега 23 километра од границе са Источном Пруском. По речима учесника одбране Осовеца С. Хмељкова, главни задатак тврђаве био је „да прегради непријатељу најкраћи и најлакши пут на Белосток... да непријатељ дуго држи тврђаву под опсадом или да тражи заобилазне путеве и тако у сваком случају изгуби време”. Белосток је пут за Вилно (Вилњус), Гродно, Минск и Брест, тј. пут за Русију. Први напади Немаца уследили су већ у септембру 1914. године, а од фебруара 1915. су почели плански јуриши, који су одбијани током 190 дана и поред велике техничке моћи коју је поседовала Немачка.

Стигле су чувене „Дебеле Берте”, хаубице за опсаду калибра 420 мм, чији су пројектили били тешки 800 кг и проламали су челичне и бетонске преграде дебеле два метра. Ти пројектили праве јаме дубоке 5 метара и широке 15 метара. На Осовец су послате четири „Дебеле Берте” и 64 друга моћна оруђа за опсаду – укупно 17 батерија.

Најтежи артиљеријски напад извршен је на самом почетку опсаде. „Непријатељ је 25. фебруара на тврђаву отворио ватру која је 27. и 28. фебруара прерасла у ураганску паљбу, и тако је Осовец бомбардован до 3. марта”, сећао се С. Хмељков. Према његовим прорачунима, за тих недељу дана језивог бомбардовања на тврђаву је испаљено 200-250 хиљада тешких пројектила, а 400 хиљада је испаљено током целе опсаде.

Браниоци Осовеца замољени су да издрже бар 48 часова, а они су издржали 190 дана, и успели су да униште две „Берте”.

Видећи да артиљерија не постиже жељени резултат, Немци су почели да припремају хемијски напад. Немачки хемијски напади у Првом светском рату били су претеча гасних комора у Другом светском рату. Први хемијски напад на Руском фронту био је изведен у зиму 1915. године. Он је био неуспешан, јер је температура била сувише ниска. Касније су гасови (пре свега хлор) постали поуздани савезници Немаца. Тако је било и код Осовеца у августу 1915. године.

Немци су овај хемијски напад пажљиво припремали. Стрпљиво су чекали да ветар дуне у одговарајућем смеру. Поставили су 30 хемијских батерија са неколико хиљада боца, и 6. августа у 4 часа ујутру према руским положајима кренула је тамнозелена магла од смеше хлора и брома, и стигла је до њих за 5-10 минута. Слој гаса био је висок 12-15 метара и широк 8 километара, а продро је 20 километара у дубину руске територије. Браниоци тврђаве нису имали гас-маске.

„Све живо на отвореном ваздуху на подручју тврђаве било је смртно отровано”, сећао се учесник одбране. „Све зеленило у тврђави и околини, куд год је прошао гас, било је уништено. Лишће на дрвећу је пожутело, скупило се и опало, трава је поцрнела и полегла, латице су опале са цвећа. Сви бакарни предмети на подручју тврђаве, било да су делови топова и пројектила, или умиваоници, резервоари и остало – све је било покривено дебелим слојем оксида хлора. Намирнице нису биле херметички затворене, тако да су месо, маст, сланина и поврће били затровани и нису више били за употребу”.

Немачка артиљерија је поново отворила интензивну ватру, и одмах после баражне ватре и облака отровног гаса 14 батаљона ландвера (а то је најмање 7 хиљада пешадинаца) кренуло је у јуриш на истурене руске позиције. Речено им је да неће срести никога осим мртваца.

Учесник одбране Осовеца Алексеј Лепјошкин сећао се: „Нисмо имали гас-маске, и зато су гасови наносили ужасне озледе и хемијске опекотине. Приликом дисања чуло се шкрипање и из плућа је на уста излазила крвава пена. На рукама и лицу су искочили пликови. Нису помагале крпе којима смо омотали лица. Међутим, руска артиљерија је почела да дејствује, испаљујући из зеленог облака хлора пројектил за пројектилом у правцу Пруса. Тада командир другог одељења одбране Осовеца Свечников, тресући се од језивог кашља, викну промуклим гласом: „Другови моји, нећемо ваљда да умремо као бубе од отрова! Него да им покажемо, па да памте за сва времена!”

И подигоше се они који су још могли ходати после страшног хемијског напада, а међу њима и тринаеста чета, тј. то што је остало од ње. Чету је повео потпоручник Владимир Карпович Котлински. У сусрет Немцима кренули су „живи мртваци”, са лицима умотаним у крпе. Нису имали снаге да вичу „Ура!” Тресли су се од кашља. Многи су пљували крв и комаде плућа.

Један очевидац је изјавио за лист „Руско слово”: „Не могу да опишем гнев и злобу са којом су наши војници ишли на Немце, своје троваче. Ови су отворили снажну ватру из пушака из митраљеза, али ни густа киша куршума није могла да заустави јуриш разгоропађених војника. Измучени отровом, они су трчали само са једним циљем – да згазе Немце. Нико није заостајао, никога нису морали пожуривати. Ту није било појединачних хероја. Чете су јуришале као један човек, надахнуте само једним циљем, једном мишљу: погинути, али се осветити подлим тровачима”.

Положај је повраћен и успостављено је претходно стање. Тај успех је скупо плаћен – у јуришу је погинуло 660 људи.

Већ крајем августа више није имало никаквог смисла држати Осовец, јер се фронт преселио далеко на исток. Тврђава је евакуисана. Непријатељу није остављено ништа: ни топ, нити пројектил или метак, па чак ни конзерва. Ноћу уочи 24. августа руски минери су дигли у ваздух остатке одбрамбених објеката и отишли. Немци су се тек 25. августа одважили да уђу у рушевине...

Руски текст на сајту Православие.Ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.