Ми треба да победимо тероризам, а не само „Исламску државу”. О томе је у интервјуу за „Росијску газету” и друге руске медије говорио председник Сирије Башар Асад. По његовом мишљењу, Запад доживљава тероризам „као џокер који се стално може вадити из рукава”.
Можемо да видимо и плод такве политике: кораци које међународна коалиција предузима против „Исламске државе” не само да не доносе видљиве резултате, него напротив, доприносе погоршању ситуације у Сирији. У четвртак је представник Пентагона поднео извештај америчком конгресу, у коме признаје да је програм војне обуке умерене сиријске опозиције доживео потпуни фијаско. Међутим, како је у интервјуу изјавио Башар Асад, уколико земље Запада промене своју политику, „мораће да схвате да је тероризам као шкорпија: ако га ставите у џеп, обавезно ће вас убости”.
Хоће ли председник Асад постати савезник Запада у борби против тероризма, с обзиром да у Сирији ратују екстремисти из преко 80 земаља? Хоће ли он моћи да организује дијалог између политичких партија и да реши кризу у самој Сирији? Замолили смо експерте „Росијске газете” да одговоре на ова питања.
„Ситуација у Сирији је, са једне стране, крајње замршена, јер сви ратују против свих, а са друге је крајње једноставна. Овог другог гледишта се придржава председник Башар Асад, судећи по његовом интервјуу за ’Росијску газету’ и друге руске медије. По њему је једино прихватљиво да се ступи у непомирљиви сукоб са терористима, који су наш заједнички непријатељ, а тек после победе да се тражи решење за односе унутар сиријског друштва, за односе са суседима и партнерима. Данас, када се држава бори за опстанак, само то има значаја, а све остало треба да се потисне у други план. Утолико је неумесније ценкање око услова, права и овлашћења...
Да ли је руска дипломатија направила историјску прекретницу у светским односима? После две деценије војних интервенција Запада, рат у Сирији се развија на нов начин. Питање будућег модела реаговања на конфликте решава се управо сада. Сасвим је очиглено да је овакав став исправан као грађанска позиција, и да она не може ни бити друкчија. Питање је, међутим, у којој мери то може бити стварни политички курс, с обзиром на крајњу нехомогеност данашње Сирије, тачније простора на коме се она данас формално налази.
Дамаск сада мора да реши невероватно тежак задатак. Мора да одбије напад ’Исламске државе’ која прети да физички уништи Сирију. Или бар да заустави тај напад (будимо реални), тј. да не дозволи ширење зоне коју контролишу екстремисти. Истовремено треба да ради и на консолидацији друштва и територије коју контролишу званичне власти, утолико пре што на тој територији живи већина становника Сирије.
Вероватно никада више неће бити оне Сирије коју је Хафез Асад оставио у наследство своме сину. Блиски исток је ступио у фазу бурног и насилног преуређења, тако да његова политичка карта неће бити иста као у 20. веку. А кад је већ тако, онда је одговорни лидер дужан да узме у обзир различите варијанте, укључујући и могућност друкчије конфигурације своје земље и могућност друкчијег модела власти. Искуство блискоисточне демократије се показало као разорно, али није више могућ ни повратак на „старе добре” ауторитарне системе. У целом свету земље сада решавају један исти задатак, независно од њиховог друштвенополитичког уређења: како институције које функционишу спојити са снажном личношћу на челу државе. Једно без другога не може бити ефикасно, али ни равнотежа између једног и другог никако не може да се успостави.
Јасно је да је ситуација на Блиском истоку, и пре свега у ратом захваћеној Сирији, нешто посебно. Али управо због тога није довољан само рат. Крајње је неопходно да се формира и оно што ће наступити после победе. Нису преговори о будућности света случајно покренути још у јеку Другог светског рата, када није било потпуно јасно када ће се и како он завршити. Опасност је била универзална и неоспорна, али она није спречила дипломатско ценкање оних који су се заједно борили против нацизма. Они су схватали да у следећој фази неће бити опасности која их је ујединила, и да ће тада поново почети „игра престола”.
Председник Сирије Башар Асад у ексклузивном интервјуу за лист „Известија“ говори о томе ко заиста примењује хемијско оружје и зашто је то западним земљама толико важно, коментарише изјаве западних политичара о могућој војној интервенцији, као и своје виђење разлога из којих Москва помаже сиријском народу. „Читајући интервју Башара Асада, поново сам се уверио да су поборници демонизације председника Сирије и његове владе изабрали потпуно погрешну мету. Наравно, Сирија је држава која има својих проблема везаних за унутрашњи развој. Нико не идеализује стање у тој земљи. Асадова влада по многим питањима заслужује критику, и то прилично оштру. Ја знам да јој се та критика упућује, чак и у оквиру наших билатералних контаката на различитим нивоима. Али Башар Асад је одговоран руководилац. Он спроводи у дело мисију националног лидера коју су му поверили бирачи. У том смислу његови напори усмерени на одржавање јавног реда и очување уставног поретка не треба да се доводе у сумњу. Он дејствује у оквирима својих овлашћења као шеф државе.
Западне земље, које сумњају у легитимност Асадовог режима и залажу се за његово насилно свргавање, скривено (ако не и јавно) третирају екстремисте и припаднике ’Исламске државе’ као своје помагаче у задатку свргавања сиријског лидера. То је веома опасна ситуација, јер Запад у ’Исламској држави’ види свога помоћника. Међутим, поменута екстремистичка организација дејствује по сопственом сценарију, и тај сценарио све више измиче контроли, како оних који су основали ’Исламску државу’, тако и оних који поздрављају њено деловање. Ако се та тенденција настави, сигурно се неће све завршити на решавању судбине Асадовог режима. Биће то домино ефекат. Он ће најпре захватити друге државе у региону, а на крају ће стићи и у Европу, Русију и САД. Ми се одлучно боримо против таквих тенденција, између осталог и тако што свим легитимним средствима подржавамо актуелни поредак у Сирији.
„Судећи по ономе што је рекао председник Сирије Башар Асад у своме интервјуу, Сирија наставља да се супротставља терористима из ’Исламске државе’ и других група које ратују против званичног Дамаска. При томе треба истаћи да је сиријски председник најавио могућност преговора са умереном опозицијом и посебно је у вези са тим нагласио улогу московских самита. Ради се о такозваној ’Москви 2’, тј. сусрету сиријске опозиције одржаном пролетос у главном граду Русије, и ’Москви 3’ која се управо планира.
Треба рећи и то да је Сирија данас поцепана и на ивици је опстанка. Значајан део земље су заузели разноразни терористи, банде и одреди наоружане опозиције, што, наравно, веома отежава завођење реда у држави.
На Западу, наравно, влада мишљење да је довољно да Асад оде, и одмах ће се све средити, престаће грађански рат који траје преко четири године. Мислим да оставка актуелног председника ипак неће довести до таквих промена. Далеко теже је извући се из грађанског рата него што може да изгледа са стране. У вези са тим желим да истакнем да постоје два приступа решавању сиријске кризе: амерички и руски. Амерички приступ је једноставан: проблем је у Асаду, и чим он оде све сукобљене групе опозиције одмах ће се ујединити и ударити на терористе из ’Исламске државе’, ’Џепхат ан-Нусре’ и њима сличне.
Руски приступ је друкчији. Москва предлаже да се формира коалиција за борбу против екстремиста, и да она окупи све земље које имају неке везе са конфликтом у Сирији, тј. Саудијску Арабију, Турску, Јордан, итд. Нека Сирија тек после тога организује свеобухватне демократске процесе – изборе, референдум... Нека сиријски народ тада сам одлучи ко ће даље бити на челу државе. Руски приступ делује далеко рационалније од онога што предлажу САД и њихови савезници.
Треба истаћи и то да би Асадов одлазак у овом тренутку био огроман проблем, и то не само за Сирију, него и за цео свет. Погледајте ко се данас супротставља ’Исламској држави’. Пре свега сиријска армија и курдске јединице, познате као ’Пешмерга’. Сиријска армија ратује између осталог и за Асада, због њега војници иду у борбу. Ако Сирија остане без садашњег председника, то ће деморалисати армију, а самим тим ће притисак екстремиста постати јачи. У том случају они врло брзо могу да продру и у суседне земље – Јордан и Либан. Што се тиче самог интервјуа који је Башар Асад дао за руске медије, тешко да он може утицати на одлуке западних политичара. Они играју двоструку, па чак и троструку игру, и такве ствари на њих не делују. Али зато интервју може показати међународној јавности да постоји друкчије гледиште од онога које пропагира Запад.
„Питање да ли ће Башар Асад остати председник решавао је и убудуће треба да решава сиријски народ. Ако се Асад толико не допада сиријској опозицији, они не треба да се жале владама других земаља, него да учествују у председничким изборима у Сирији. Ако их подржи већина, значи да су у праву. У супротном треба да схвате да народ не подржава њихове захтеве. Хтео бих притом да истакнем да Асад у своме интервјуу за руске медије говори о бескомпромисној борби само против терориста ’Исламске државе’ и сличних организација, које нису сиријске. Што се пак тиче опозиције, чак и оне наоружане, Дамаск им током свих ових година нуди да седну за преговарачки сто и договоре се мирним путем.
У вези са садашњом миграцијом избеглица у Европу Асад је у интервјуу истакао да ’Запад оплакује избеглице, а истовремено подржава терористе од самог почетка кризе’. И они који беже од рата вратиће се ако наступи мир. Несрећа је у томе што Запад не пружа Блиском и Средњем истоку шансу за миран живот.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
