Нарочницка: Ако Срби буду истрајни Русија их неће изневерити

Наталија Нарочницка на 60. сајму књига у Београду.

Наталија Нарочницка на 60. сајму књига у Београду.

Алина Јаблочкина
Наталија Нарочницка је дала ексклузиван интервју за „Руску реч” на Београдском сајму књига, где је учествовала у представљању нове књиге амбасадора Србије у Русији Славенка Терзића. Са нашом чувеном саговорницом смо поразговарали о Терзићевој књизи, о помоћи коју Русија пружа Србији и о ширењу НАТО-а на Балкану.

Руска реч: Толико велика пажња се указује књизи Славенка Терзића, да је чак и експерт Вашег ранга допутовао у Србију на презентацију. Да ли то сведочи о високом нивоу наших односа?

Наталија Нарочницка: Мислим да су они сада најбољи у протеклих 20 година. То ме веома радује. Радује ме што је наш дух јединствен, први пут у веома дугом историјском периоду, исто као и наша национална воља и спремност да истрајемо пред свим искушењима. Није увек то био случај. Када су Срби пружали отпор, Руси су обарали главу. И обрнуто. Због тога ми се чини да ми заједно можемо постићи много тога.

Књига Славенка Терзића: „Стара Србија: драма једне европске цивилизације". Фотографија: Алина Јаблочкина
 

Књига Славенка Терзића није само књига једног амбасадора. Терзић је професионални историчар. Читав живот се бави научним истраживањима. Данас је потребно његово искуство, потребан је његов свеобухватни поглед на међународне односе на Балкану како би се могли реализовати и спољнополитички задаци. Његова књига попуњава многе празнине у светској историографији. Тема књиге је необично важна и акутна, јер политичка интерпретација закључака и резултата овог истраживања има огроман значај. На Западу се после противправног откидања Косова на све начине брзо припремају веома сумњиве интерпретације српске историје, при чему се не игноришу само основне чињенице савременог стања, него чак и добро познати стари класични радови западних аутора на ту тему. Због тога истраживање представља панораму векова. То је доследно енциклопедијско излагање читаве историје српске нације, нарочито на Косову, које је колевка, срце и центар српске цивилизације и државности и као такво данас има огроман политички значај. Књига ће сигурно привући велику пажњу, мада се увек спорије доноси суд о сложеним и обимним научним радовима, јер их најпре треба прочитати и проучити, треба их разумети, а за то је потребна огромна ерудиција.

Славенко Терзић, који је годинама био директор Историјског института, још пре драматичног упада на Косово и пре бомбардовања сањао је о томе да он као историчар и грађанин треба да има своју личну мисију. И управо као историчар он влада научним апаратом, тако да је његова дужност била да напише једну овакву књигу. То му је одузело око седам година, што није мало. Ово је врло озбиљан допринос светској науци. Наше знање о овој територији и о Србима, али и о читавом Балкану и његовом месту у светској историји и политици, Терзић подиже на потпуно нови ниво. То је дело које је заслужено добило високу оцену и ја сам уверена да ће многи пожелети да га преведу на западноевропске језике, или бар на енглески. Нећу претерати ако кажем да је то заиста изазов упућен епохи која има егзистенцијални значај за Србе. И ово је заиста епохални одговор. Књига је писана без емоција. То није „ангажована наука”. Аутор као да одмотава клупко, а нит се протеже у векове и ниједна ћелија није празна. Још увек се у српској историјској свести води спор да ли је сеоба Срба после Косовског боја била исправна одлука. Једна британска научница пише да је огромна најезда приморала велики број српских заједница на сеобе, јер су их тамо стално пљачкали, понижавали, убијали... Цитирају се сведочанства очевидаца и теренских експедиција у 19. веку. Свуда се помињу остаци цркве, остаци, остаци... Та реч је страшна. Другим речима, неко стално покушава да избрише трагове српског присуства у тим крајевима, иако је то управо центар и срце српске државе. И то није случајно. Била сам у Грачаници, Дечанима... Ако се ти манастири не би чували, били би сравњени са земљом.

Руска реч: Србија и Срби стално очекују од Русије помоћ. Ових дана се много говори о томе да Русија заиста помаже Србији на различитим нивоима. За Србе је најважније питање хоће ли Русија моћи да помогне да се заустави увлачење земље у НАТО и Европску унију и хоће ли на неки начин помоћи Србији да поврати Косово.

Н.Н.: Ниво подршке Русије у тим најважнијим очекивањима Србије непосредно зависи од нивоа спремности саме Србије да истраје у својим настојањима. Ако су Срби спремни да истрају, као и власти које они бирају, онда их Русија сигурно неће изневерити и никада неће погазити своја обећања. То се тиче и уласка у НАТО, и у Европску унију. Ако могу да кажем онима који мисле да то није тако страшно, нека знају да је Европска унија само мамац да би Србија ушла у НАТО. Наравно да се управо то тражи. Све земље Источне Европе које су ужурбано примљене у Европску унију, примљене су само да би се спречило формирање некаквог неутралног појаса између Запада и Русије, да би се спречила могућност сарадње и елементи реинтеграције у економски систем Русије, као и очување тих веза. Све је учињено само са тим циљем. Није ми позната ниједна земља, нарочито православна, која је примљена у ЕУ, а да су у њој бар неки економски и социјални проблеми тиме решени, или да су бар ублажени. Знам само за супротне примере. Те државе су намамљене само да би се у њима озваничиле базе НАТО-а, и да би се те земље искористиле као инструмент против Русије. Бићу отворена: Русија то доживљава као нешто веома лоше. То су ударци који погађају нас, и зато са наше стране помоћ неће изостати. Србија је суверена земља, али је ипак уцењена, трпи притиске и огроман утицај, нарочито од стране Америке, јер је у њеним рукама долар који она може да штампа и од кога зависи финансијски систем скоро целог света. То је јаче од топова – они се ипак не могу тек тако применити против непокорних, и зато су те појаве апсолутно повезане. Русија не може нешто да брани и да се залаже за нешто ако сама Србија није спремна да у томе истраје. А ако је спремна, онда Русија, понављам, неће одступити и неће изневерити. То је управо она изванредна ситуација у којој нас не везују само обавеза, реч и осећање части, него нам се и интереси подударају. Због тога све зависи од наше сопствене решености и одлучности. Наполеон је добро рекао да када ратују мач и дух, на крају увек побеђује дух. Ево погледајте Русију. Она се још није вратила на ниво индустријске производње који је имала 1990. године, мада му је све ближа, али је зато дух срчан. Тада нисмо имали духа и све смо редом губили. А данас не губимо, него стичемо, и зато нас сви озбиљно схватају.

Руска реч: За тему уласка у НАТО везано је и садашње заоштравање ситуације у Црној Гори, где се одржавају протести са паролама против НАТО-а и делимично у корист Русије. Како Русија треба да реагује на то, јер су јој, као што знате, већ упућене оптужбе на највишем нивоу? И Ђукановић и Кривокапић поступају такорећи по украјинском сценарију, у стилу Петра Порошенка, и за све оптужују Русију. Како на то треба реаговати?

Н. Н. Никако. Баш никако. Светска суперсила не треба да реагује на сваки шушањ. А шта би хтео Мило Ђукановић? Двадесет година је на власти, а њихове новине још пишу о корупцији. Народ неће у НАТО, а НАТО хоће Црну Гору. Мислим да је Бока Которска последња стратешка приморска тачка у Средоземљу која на овај или онај начин мора бити институционално увучена у војну орбиту. Почетком 20. века већ су постојале карте на којима су обележени сви стратешки приморски појасеви и заливи, и на њима је писало: територија под непосредном или посредном контролом Енглеске. Остала је само Бока Которска и они, наравно, желе и њу. Уз то, они ће на тај начин опколити Србију која је још увек непокорна, и тако ће је оставити чак и без теоретске могућности да изађе на море преко братске Црне Горе. Нека Црногорци имају у виду да уласком у НАТО они искључиво играју улогу инструмента који се користи против Русије и конкретно против Србије. А оно што им се нуди заузврат и што треба да их намами крајње је сумњиво. Ништа тиме неће бити решено. Европска унија је у веома дубокој кризи. Њена толико хваљена конструкција једва издржава терет нових примљених економија. Они ни са Грчком не знају шта ће... А шта им доноси црногорска економија? И зар она уопште постоји? Реците ми шта Црногорци производе? Не могу да произведу ништа у довољној количини да напуне полицу макар једне московске продавнице. Ја бих ту робу са задовољством куповала, али они не могу много да произведу. Не бих желела да испољим неуважавање, јер сам одлазила тамо и била сам изненађена што чак и млади, обучени потпуно у америчком стилу, кад схвате одакле сам, кажу: „О, Рускиња! Братска земља!” То је веома дирљиво. Зато ја морам да будем отворена. Јесу ли они спремни да буду инструмент против Русије и да заузврат не добију ништа осим канџи из којих се не могу извући? Или нису спремни? Саблажњавају их као што су их саблазнили оцепљењем. Додуше, кажу да је тамо било фалсификованих гласова, али ми ипак морамо признати да је један прилично велики број гласао за оцепљење. Они су били саблажњени, мислили су да у томе нема ништа лоше, а може нешто да буде добро. У ствари нема ништа добро, а нешто лоше ће сигурно бити. Не би било тактично да делим савете, али онима који се баве политиком у нашим земљама, као што је говорио Иван Иљин, желим пре свега да имају способност да препознају истинске мотиве партнера, јер нико не треба да очекује разумевање од окупатора, саблазнитеља и клеветника.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

This website uses cookies. Click here to find out more.

Accept cookies