Војна служба је у Русији кроз историју увек била уносна у том смислу што је обезбеђивала напредовање у каријери. У совјетском периоду армија се састојала од радника и сељака, звање војног лица је било престижно, а војни рок је трајао свега две-три године и доживљаван је као животна школа за мушкарце. То је била служба у којој се могла стећи одређена професија. Она је многима, а поготову младићима са села, отворила пут за даље успехе у животу.
Током деведесетих година прошлог века, када је у Русији владала системска криза, војна лица више нису била на цени, оружане снаге нису финансиране, није купована техника, а војне обуке готово да није ни било. Многи официри су напуштали војну службу јер су били принуђени да некако издржавају породицу.
„Сећам се да смо се током деведесетих сви ми, официри, трудили да што мање носимо униформу јер нас је било срамота. Тада су официри доживљавани као људи промашеног живота, који нису могли да нађу неко боље радно место и због тога су остали у армији. Зато смо сви одлазили на посао у цивилном оделу“, сећа се пуковник Владимир К.
Такво стање у руској армији трајало је више од десет година. Када је на чело Министарства одбране дошао Сергеј Шојгу, војним лицима је знатно повећана плата. Почели су да зарађују у просеку шест пута више. На пример, поручник је некада добијао 12.000 рубаља (170 долара), а затим 50.000 рубаља (720 долара). Решен је и стамбени проблем. Станове је добила већина војних лица, оних који су пре тога и по 20 година чекали стан.
Имале су ефекта и друге активности, као што је одржавање војних изложби које могу посетити цивили и обнављање система ДОСААФ (Добровољно друштво за садејство армији, авијацији и морнарици) који обучава и специјализује младе људе у траженим војним струкама још пре регрутације, а такође развија и популаризује војнотехничке спортове (на пример, спортско стрељаштво, војну оријентацију итд.). Однос друштва према служењу војног рока и каријери војног лица почео је да се мења. Еполете су поново постале престижне, а војна служба (редовни војни рок или служба по уговору) поново је постала доказ храбрости.
Према најновијој анкети Сверуског центра за испитивање јавног мњења, 64% испитаника сматра да младићима само армија обезбеђује добру моралну и физичку обуку. Таквих испитаника је 1990. године било готово упола мање (33%) када је слично питање постављено у вези са совјетском армијом. По мишљењу испитаника, знатно су побољшани и услови живота војних лица. За те услове 60% испитаника каже да су добри (1990. године такав одговор дало је само 18%).
Војна професија у савременом руском друштву је постала престижнија, а служба у армији често служи као својеврсна одскочна даска за каријеру која није везана за војску. „Ја бих хтео да се у животу бавим нечим што нема везе са оружаним снагама. Планирам да радим или у државној служби или у Федералној служби безбедности, а тамо примају само оне који су служили војску“, каже Владимир П., млађи водник из војне команде Севастопоља.
Материјални моменат је још чешћа мотивација за служење у армији: „Мене је као и многе друге привукла висока плата. То је био мој главни мотив за ступање у војну службу“, каже поручник Ана З. Она служи у једној московској војној јединици. Поред функције социјалног лифта коју је поново добила, као и повећаног интересовања за војну професију међу омладином, руска армија се током последње три године мењала и у другим аспектима.
Још док је на челу Министарства одбране био Шојгуов претходник Анатолиј Сердјуков, у Оружаним снагама Русије створене су јединице које су увек у стању пуне борбене готовости. Од тада проценат војника по уговору расте сваке године. Њихов број 2017. године трба да достигне 425.000. Толики број професионалних војника захтева стално побољшавање њихових теоретских знања и увежбавање навика везаних за вођење борбених дејстава. Томе треба додати и сталне испоруке нове борбене технике, која такође захтева одговарајућу обуку.
Није чудо што су војне вежбе великих размера и изненадне провере постале уобичајена појава за руску војску. Већ током прве године вршења дужности министра одбране Сергеј Шојгу је интензивирао процес војне обуке. Од 2010. до 2012. године одржано је седам војних вежби, а већ 2013. било је пет изненадних провера борбеног стања војних јединица руске армије у различитим регионима земље.
Од 2013. до 2015. године извршено је 20 изненадних провера и војних вежби уз учешће руских и страних војника. Квалитет који је на тај начин постигнут може се оценити у садашњој антитерористичкој операцији руске армије на територији Сирије. У целини гледано, процес подизања борбене готовости руских трупа подразумева неколико нивоа:
- припрему и усавршавање индивидуалних вештина и навика војника;
- увежбавање синхронизованости органа војне управе и метода њиховог руковођења јединицама;
- организацију и одржавање сарадње међу различитим видовима војске.
Најважнија фаза у борбеној обуци су оперативно-стратешки маневри, у којима учествују десетине хиљада војника и хиљаде примерака борбене технике. У току тих војних вежби команда Оружаних снага Руске Федерације увежбава савремени формат примене војних јединица у циљу даљег развоја армије и морнарице.
Када је Шојгу постао министар одбране, он је свео на минимум куповину страних војних производа коју је пре њега лобирао Сердјуков. На пример, анулирана је наруџбина 1.775 италијанских оклопних аутомобила Iveco-LMV65 (на крају је Русија ипак купила 358 ових возила).
Поред тога, предузети су кораци у правцу замене увозних делова, деловима домаће производње. Велики ударац руској војној индустрији нанео је конфликт са Украјином који је приморао руско војно руководство да организује производњу мотора за хеликоптере и бродове у самој Русији. Асортиман војних производа које је Русија куповала од суседне државе био је прилично висок, а потреба за хитном заменом увозних производа домаћим производима, наравно, успорила је темпо увођења нове технике у армију.
И поред тога, до 2020. године Русија планира да модернизује 70% свог наоружања. „Ми смо у једном периоду заиста увећали трошкове за одбрану. (...) У том тренутку је стање наше војне технике било ниже од наших стандарда. Сада смо те трошкове довели до светског нивоа“, изјавио је премијер Дмитриј Медведев у интервјуу 9. децембра 2015. године. Већ сада се на основу стања у 2015. години може рећи да је у руску армију уведено 50% нове борбене технике, тако да постављени циљ не изгледа недостижно.
На пример, копнене трупе Руске Федерације почеле су да добијају борбену униформу и опрему„Ратник“, укључујући и нови аутомат АК-12. Повећан је и број најсавременијих реактивних система плотунске ватре „Торнадо-Г“, 120- милиметарских самоходних оруђа „Хоста“ и самоходних противтенковских ракетних система „Хризантема-С“. У армију пристижу и најновији оперативно-тактички ракетни системи „Искандер-М“.
Поред тога што је повећан број блиндираних камиона и возила различите класе и намене, копнена војска добија и модификоване оклопне транспортере БТР-82 и БТР-82А. Донета је одлука да се обнови куповина десантних борбених возила БМД-4М. Тенковске јединице су добиле машине као што су Т-72БА, Т-80БА,
Т-80УА, Т-80У-Е1 и Т-90А. У најскорије време треба да пристигну и најмодернији примерци произведени на платформи тешког тенка „Армата“. Снаге противваздушне одбране добиле су најновије зенитно-ракетне системе
С-300В4 и С-400 „Триумф“.
Ваздушно-космичке трупе опремају се најмодернијим јуришним комплексима Су-34, Су-30, Су-35, Ми-28Н и Ка-52. Неки од ових модела показали су своје
могућности током борбених операција против „Исламске државе“ у Сирији. Своју ефикасност су доказале и ракете ваздушног базирања Х-29Л, Х-101 и др.
Ратна морнарица се опрема новим типовима бродова и подморница наоружаних ефикасним системима као што су чувене ракете „Калибр“, које су Оружане снаге Русије користиле против „Исламске државе“. Уведене су у експлоатацију и најновије подморнице опремљене балистичким ракетама „Булава“.
У току је и планска замена старих балистичких ракета копненог базирања новим моделима. Стратешке ракетне трупе Русије добијају нове системе „Топољ-М“
и „Јарс“.
Руска влада издваја знатна средства за опремање армије модерном техником и наоружањем, за научна истраживања и огледно-конструкторске радове. Крајем 2013. године усвојен је нови федерални закон који обезбеђује механизме контроле индустријских предузећа. Сада неколико структура истовремено прати како се и у које сврхе троши државни новац издвојен за модернизацују армије.
Један од првих Шојгуових потеза на дужности министра одбране било је повећање броја сарадника који учествују у примању војне технике од произвођача (сада их има 25.000), у циљу ефикасније сарадње представника војске и војне индустрије. Представници војске у војно-индустријским предузећима воде рачуна о квалитету производа, што знатно смањује број примедаба непосредно пред увођење одређеног производа у експлоатацију.
Почетком 2015. године председничким указом су на чело стварања стратешки важних система постављени генерални конструктори. Неће их бити више од
20, али ће њихов статус бити виши, а одговорност већа. На тај начин се руска војна индустрија фактички вратила на систем управљања из Стаљиновог периода. У совјетско време су управо генерални конструктори, који су били на челу конструкторских бироа, имали прерогатив да одређују правце научноистраживачких и огледно-конструкторских радова на стварању перспективне технике.
Совјетска структура Оружаних снага потпуно је демонтирана током војне реформе 2008. године, коју је спроводио још Анатолиј Сердјуков. Уместо великих дивизија којима је тешко оперативно управљати уведене су мобилне бригаде, у складу са захтевима вођења савремених борбених дејстава.
Армија постаје професионалнија постепеним одустајањем од обавезног служења војног рока. Већ сада има више војника по уговору него војника на одслужењу редовног војног рока. Па ипак, Русија не може потпуно одбацити регрутацију као начин комплетирања армије, јер руска економија данас не би могла издржавати армију која се састоји само од војника по уговору. У сваком случају, недостаје још 400.000 људи да би армија имала милион војника, колико је предвидело руководство. У овом тренутку нико у свету, изузев Сједињених Америчких Држава, не може да издржава милионску професионалну армију.
Начини повећања бројности нису нимало банални. На пример, Шојгу је дошао на идеју да у армији формира такозване научне чете. То су јединице у којима војници имају могућност да се током служења редовног војног рока баве научним пројектима у интересу подизања одбрамбене способности земље. Министарство одбране очекује да ће војници таквих научних чета после редовне војне службе радо склапати добровољне уговоре са војском.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
Армија којој се губи сваки траг 
Армата: Шта има унутра? 