„Све смо ближи великом рату“

AP
Прогнозира бивши директор Обавештајне агенције Министарства одбране САД Мајкл Флин.

Бивши шеф Обавештајне агенције (DIA) Министарства одбране САД Мајкл Флин, који је на челу ове службе био од 2012. до 2014. године, боравио је у децембру у Москви. Он је познат као критичар америчке војне интервенције у Ираку и међународне војне операције у Либији. Сада Мајкл Флин поручује „властима” какве ће бити последице руског мешања у сиријски конфликт.

„Комерсант“: Према саопштењу телевизије Al Jazeera, ви сте први амерички високи званичник који је јавно рекао да САД, Турска и Саудијска Арабија помажу групама везаним за „Ал Каиду“ у Сирији снабдевајући их оружјем ради свргавања Башара Асада. Да ли сте ви заиста то хтели да кажете?

Мајкл Флин: Не, то сигурно нисам хтео да кажем. Ја сам имао у виду да ми подржавамо многобројне и разне снаге у Сирији које се боре против Асада, и толико различите групе да је већ немогуће схватити ко је ко и ко с ким сарађује. Састав сиријске опозиције која тамо ратује све је сложенији, што крајње отежава њено идентификовање. Због тога сам уверен да сада, са гледишта интереса САД, ми морамо поново да одступимо корак назад и преиспитамо нашу стратегију, јер постоји потенцијална могућност да поред осталих снага у Сирији које се боре против Асада ми подржавамо и оне снаге које су везане за „Исламску државу“. Ми не можемо сарађивати и са једном и са другом страном. Ми треба јасно да одредимо шта покушавамо да постигнемо и с ким намеравамо да сарађујемо.

„Комерсант“: Изјавили сте да су 2012. године власти САД игнорисале извештај обавештајне службе Пентагона којом сте ви руководили, везан за знатно напредовање радикалних сунитских салафитских заједница у редовима сиријске опозиције. Зашто је до тога дошло?

МФ: То је било намерно учињено, из политичких разлога. Проблем је био управо у томе што су обавештајци добро обавили свој посао. Одбрамбена обавештајна служба је обавестила власти о томе како заиста стоје ствари на терену. У томе је, по мом мишљењу, главна функција обавештајне службе – да говори истину властима. Ако ја председнику говорим истину, а њему се не свиђа то што је речено, то није мој проблем. Мој проблем је да припремим адекватан извештај.

У поменутом извештају поред осталог је било речи и о знатном погоршању ситуације у региону. На територији Ирака је 2013. године извршено 300 бомбашких напада. Ситуација је постајала све тежа. Одлука да се напусти Ирак била је један од узрока појаве „Исламске државе“.

„Комерсант“: Један од разлога, због којих су САД дуго оклевале са испоруком оружја сиријској опозицији састојао се у томе што није било гаранција да она неће доспети у руке екстремистима. Од тада се ситуација само погоршала. Зашто су САД ипак одлучиле да 2013. године испоруче оружје?

МФ: Не знам који је фактор ту био одлучујући. Знам само једно: ми треба да престанемо са инвестирањем у конфликт. Слањем оружја у Сирију ми распирујемо конфликт. То се односи и на Русију. Ми треба да улажемо у безбедност, и у томе велику улогу такође треба да одигра друштво арапских земаља.

„Комерсант“: Какве су могуће последице руског мешања у конфликт?

МФ: Руска интервенција је моментално променила однос снага и динамику догађаја. Ја бих веома желео да о томе поразговарам са председником Путином. Погледајмо какве последице и какав ефекат он већ има од те акције? Видели смо да је Турска оборила руски војни авион и да је „Исламска држава“ организовала експлозију у авиону са руским путницима када је погинуло много људи. То су сувише велике последице, с обзиром да је интервенција тек почела. Те последице су неприхватљиве, али су оне стварне.

Одлука председника Путина да се умеша у конфликт и да ради оно што он тамо ради, по мом мишљењу, везана је за проблеме унутар Русије. У Сирији ратује између пет и десет хиљада руских грађана, и Русија делимично жели да буде тамо како се ти људи не би вратили у Чеченију, Дагестан, Узбекистан или Москву. Ја мислим да ми нисмо били свесни да председник Путин покушава да реши проблем који већ постоји, и да је део решења тог проблема у Сирији и Ираку. Главни проблем је начин на који ми (мислим на велике силе, Русију и Запад) можемо да радимо заједно. То је велико питање. И оно се не тиче дипломатских преговора, него начина на који ћемо сарађивати на бојном пољу, на информационом и дигиталном бојном пољу, које већ увелико постоји.

Ми чврсто верујемо у постојање обостране заинтересованости да се уништи тај злоћудни тумор екстремних облика ислама. Ако то не учинимо заједно, онда ће свако покушати да то учини појединачно, што ће бити далеко теже.

Још као млад официр прихватио сам правило да је најбољи план онај који вам даје највише алтернатива у последњем тренутку. Занимљиво би ми било да сазнам верује ли председник Путин да је његов план најбољи? Верује ли председник Обама у исто то? Када гледам шта се дешава и како се догађаји развијају, видим да се над нама надвила огромна опасност. Мислим да нисмо оставили довољно варијанти које можемо да бирамо. И тај смер у коме се сада крећемо, то нарастање конфликта, води у велики рат. Што смо му ближи већи је и ризик, и већа је цена, а мање је могућности да бирамо неку другу варијанту. Због тога је сада важно да САД и Русија раде заједно, и да се одреди можемо ли ми заједнички да осмислимо више могућности како би се ситуација стабилизовала.

„Комерсант“: Имају ли САД дугорочну стратегију када је реч о Сирији и читавом региону?

МФ: По том питању могу да изнесем само сопствено мишљење. Ја заиста не схватам у чему се састоји данашња стратегија САД. Она није довољно јасна, прецизна и доследна. По мом мишљењу, стратегија треба да се састоји од четири компоненте: најпре треба осигурати безбедност, затим стабилизовати регион, после тога почети са стимулисањем економског процвата у региону предлагањем идеја, увођењем нових технологија и новог система образовања. Затим треба региону дати могућност да се довољно дуго развија.

Да би се то постигло није довољно да ту стратегију спроводе само САД и Запад. У томе треба да учествују и регионалне силе – Русија, Кина и Индија. То је неопходно зато што садашња ситуација утиче на све нас, без изузетка, и зато што се ми у краткорочној перспективи не можемо кретати у овом смеру у коме се крећемо, јер он не води никуда.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: