Криза западног лидерства и нова тежишта моћи

Презентација књиге „Постскриптум: може ли Путин помоћи Русији” у Дому Војске у Београду.

Презентација књиге „Постскриптум: може ли Путин помоћи Русији” у Дому Војске у Београду.

Председник Комитета Државне думе РФ за међународна питања Алексеј Пушков 26. октобра у Дому Војске Србије у Београду учествовао је у презентацији своје књиге на српском језику „Постскриптум: може ли Путин помоћи Русији”. Том приликом је одржао предавање, у коме је указао да се суштина наше епохе укратко може окарактерисати као криза лидерства. Пушков је нагласио да је водећа улога Запада и посебно САД у међународној политици већ одавно под знаком питања, те да је у току формирање нових центара гравитације. У тој ситуацији ће, по његовом мишљењу најбоље проћи оне државе које изаберу праву позицију међу новим тежиштима моћи. Представљамо интегралну верзију предавања угледног руског парламентарца у преводу на српски језик.

Хвала свима који су говорили о српском издању моје књиге. Заиста је занимљиво чути шта су тако угледне колеге сагледале у мојим запажањима. И наравно, веома ми је драго, јер графомани пишу књиге не бринући се како ће оне бити дочекане. Ја не спадам међу графомане. Књигу сам писао за народ. Телевизијску емисију коју водим већ скоро 18 година такође радим за народ. Мени је заиста важно да чујем да моје мисли, моје оцене ситуације и стил излагања побуђују интересовање чак и изван граница Русије. Према томе, још једном захваљујем фонду „Карић” за издавање књиге у Србији. Пре свега, надам се да ће је овде упознати сви заинтересовани српски читаоци.

Ако би ме неко замолио да у пар речи окарактеришем суштину наше епохе са гледишта међународних односа, ја не бих помињао ни хаос, ни тероризам, ни низ војних конфликата, нити економску нестабилност. Ја бих рекао да је суштина наше епохе у кризи лидерства. Криза лидерства јасно дефинише стање са којим се суочио савремени свет. Сједињене Америчке Државе су некадашњи лидер, који сматра да је још увек лидер. Међутим, оне већ нису способне да у потпуности играју ту улогу. То се веома добро види по јавним наступима председника САД Барака Обаме. Правом лидеру није потребно да доказује да је прави лидер. Апсолутно је бесмислено, рецимо, да бразилска фудбалска репрезентација говори да је једна од најбољих на свету. То ионако сви знају. Међутим, ако се водећа улога доводи у питање, онда већ постоји и потреба да се о томе говори. Барак Обама излази за говорницу, рецимо, Генералне скупштине УН, и пола сата прича о томе какав је Америка лидер и каква је то изузетна нација, колико је необична, незаменљива, итд., итд. Имам утисак да он заправо покушава да убеди у то и самога себе, и све присутне. То је карактеристично за период у коме настају потешкоће везане за лидерство.

Америчко лидерство је, наравно, у стању све дубље кризе, али са друге стране ми не можемо сада рећи ко би могао преузети улогу коју играју САД. Такве државе засада још увек нису стасале. Најупадљивије оваплоћење те прелазне епохе за мене је била последња седница Генералне скупштине УН, на којој сам присуствовао као члан руске делегације. Тамо су била три говора. Тамо су заправо била само три говора. Наравно, било је много говора, али само су три говора имала тежину. То је био Обамин говор, говор кинеског лидера Си Ђинпинга и говор Владимира Путина. Обама је 45 минута приповедао о томе како треба да се шири демократија. Чини ми се да су присутни очекивали нешто друго. Међутим, то је био чисто идеолошки говор у коме председник САД није одговорио ни на једно конкретно питање које стоји пред савременим светом. Шта даље радити са Ираном? Шта ће бити са нуклеарним програмом Северне Кореје? Шта са Сиријом? Како решити проблем избеглица у Европи? Како успоставити економску стабилност у свету? Ни на једно од тих питања није дат конкретан одговор. Обама се, као и увек, много дивио самоме себи, много хвалио Америку. Понављам, стекао се утисак да председник САД не убеђује толико присутне, колико саму америчку нацију.

Наступ кинеског руководиоца био је веома занимљив. Он је донео у УН велику количину обећања финансијске природе. Кина ће издвојити милијарду долара за рад у оквиру заједничког фонда УН и Кине, и тај фонд ће се бавити стабилним економским развојем. Поред тога, упутиће још 8 хиљада људи у мировне операције. Кина је сада водећа земља када је реч о међународним мировним мисијама. У мировним акцијама УН највише има кинеских официра и војника. Издвојиће веома велике суме и за циљеве којима се бави УН. То је било претендовање на међународно лидерство, али лидер Кине је намерно избегао акутна питања која стоје пред савременим светом. Он је приказао Кину као један од главних ослонаца Организације Уједињених Нација и дао до знања да она може рачунати на Кину. То је, наравно, била важна изјава, али понављам, присутни су очекивали одговоре на конкретна актуелна питања, и пре свега на питање кризе на Блиском истоку.

Зашто криза на Блиском истоку сада заузима централно место у светској политици, а Украјина, рецимо, одлази у други план? Ја сам дубоко уверен да је криза око Украјине вештачки направљена. Та криза у ствари нема никакве везе са европском безбедношћу. Шта се то догодило у Украјини да је угрожена, рецимо, безбедност Шведске, Ирске, Норвешке, Албаније, Португалије, Исланда, па чак и Пољске? Ништа се није догодило! Догодила се корекција историјског развоја. Анулирана је историјска околност у којој се Крим нашао у саставу Украјине. И анулирана је зато што украјинска држава није могла да обезбеди континуитет власти, зато што је искорачила из оквира легитимних метода деловања. Организован је државни преврат уз прећутну подршку западних држава. Део становништва Украјине није прихватио тај државни преврат. И то је све што се догодило! Понављам, то нема никакве везе са безбедношћу огромног региона од Италије до Шведске и Финске. То је искључиво регионална криза, изазвана неадекватношћу политичког развоја Украјине и жељом појединих западних држава да максимално капитализују ту кризу како би оствариле сопствене циљеве. Ти циљеви су давање новог импулса развоју НАТО-а, приморавање европских чланица НАТО пакта да дају више новца у војне сврхе и, свакако, учвршћивање везе између САД и Европе, јер је та веза у последњих неколико година почела да слаби. Према томе, са гледишта праве безбедности та криза је виртуелна. Ево погледајте: Турска је земља која се налази јужно од Украјине, и јужно од Крима. Црно море им је заједничко. Могло би се очекивати да Турци буду веома забринути, да говоре о страшној опасности по безбедност Турске, и већ започну са евакуацијом Истамбула. Али турски руководиоци су свесни стварног стања, тако да ништа слично не говоре. Говоре о правима Кримских Татара и уопштено изражавају забринутост, али Турска не осећа ни најмању угроженост сопствене безбедности, јер јој безбедност и није угрожена. Као ни безбедност Румуније и Бугарске. А оно о чему говори Европа уствари је додворавање америчкој администрацији и круговима НАТО-а који желе да се учврсте у војнополитичком смислу, да прошире присуство НАТО-а на територији Европе. Мислим да се украјинска криза користи и за припрему пријема нових држава у НАТО, на пример Црне Горе.

За разлику од украјинске кризе, криза на Блиском истоку свакако је глобалног карактера. Пре свега, ради се о огромној територији, од Марока до Пакистана. То је најмање милијарду и по људи. Силе које су сада покренуте у Ираку и Сирији заправо дејствују и у другим државама. Ви знате да су најновији терористички напад у Тунису, када су побијени људи на плажи, извршили људи који имају везе са „Исламском државом”. Та организација већ има своје огранке у Авганистану. Не постоји оштра граница међу различитим терористичким групама. Све су оне на неки начин међусобно повезане. Ал Каида је такође на неки начин повезана са „Исламском државом”, исто тако и друге структуре. Због тога, када посматрамо тај регион, схватамо да је то зона рата и тероризма која се може проширити и на друге земље, и већ се шири. Шта се догодило у Паризу? Тамо су побијени чланови редакције часописа. То управо и јесте ширење поменуте зоне. Ми у Русији смо само пре осталих то осетили, јер се чеченска криза такође развијала изнутра, али и споља. Чеченски сепаратисти су из иностранства добијали подршку, финансије и оружје. Тамо је било доста људи из арапских држава. На пример, чувени Црни Арапин – то му је био надимак. Он је финансирао и контролисао финансије које су пристизале споља. У томе су учествовали многи фондови који се баве финансирањем екстремистичких исламистичких покрета. Због тога смо ми то осетили пре него Француска. Француска је касније постала свесна опасности. Када су најзад у Европу кренуле реке избеглица, и када се испоставило да 80% тих избеглица долази из Сирије, Европа је схватила да те америчке игре на Блиском и Средњем истоку (данас окупирају једну земљу, сутра бомбардују другу, прекосутра свргавају некога ко им се не свиђа) нису некакве геополитичке манипулације негде веома далеко, него се све то тиче и живота Европљана. Рекао бих да је то у неком смислу освета Европи због пасивног проамеричког става, који се састојао у томе да Европа ништа неће предузимати, него ће само мирно седети док Американци завршавају послове. Али они не завршавају послове, то је сада јасно.

Недавно сам био изненађен када сам видео карту коју је објавило Министарство одбране САД. Сећате се када је Буш објавио рат терору? Тада је фигурирала само Ал Каида, и то само на три-четири територије: у Авганистану, Туркестану, на палестинској територији под окупацијом Израела и можда на југу Либана, где је Израел тврдио да има сукобе с Хесболахом – организацијом коју сматра терористичком. И то је све! То је била 2001. година. Зона тероризма је била веома ограничена. И наравно, Чеченија у Русији. На карти коју је објавио Пентагон пре пола године приказано је да терористичке групе дејствују у Мауританији, Мароку, Алжиру, Тунису, Египту, Судану, Кенији, на палестинским територијама, у Сирији, Ираку, Пакистану, Авганистану, Либији...

Значи Америка се 15 година бори против тероризма, а резултат је да се зона деловања терориста стално шири. Зашто? Прво, све то рађа сумњу да се нико заправо и не бори против тероризма, него напротив, неко га интензивно шири, како би затим искористио резултате постигнуте нестабилности. Таква варијанта је могућа, али мислим да ствар није само у томе. Ствар је у томе што методе помоћу којих се САД боре против тероризма у ствари саме по себи генеришу тероризам. Америка се бори против тероризма уништавајући стабилне режиме. Јасно је да режим Садама Хусеина није одушевљавао житеље Ирака. Нема сумње да је то била диктатура. Али Ирак се тада није распадао. То није била земља у којој свакога дана или сваке недеље људи гину у терористичким нападима. На територији Ирака уопште није могла деловати ниједна терористичка организација, јер је Хусеин чврсто држао под контролом унутрашњу безбедност земље. Исто важи и за Либију, и за Тунис, и за многе земље. Другим речима, та тежња САД да под изговором ширења демократије постављају проамеричке режиме у муслиманским земљама води ширењу зоне деловања терориста. Сирија је по арапским стандардима била успешна земља, и по начину живота је то била отворена земља. Ако је неко од вас био у Дамаску може да потврди мој утисак да је Дамаск више личио на јужноевропски град, или бар на либански град, а свакако не на град који контролишу мрачне средњовековне силе. Тај град је био пун ресторана и кафе-барова, жене су се облачиле као Европљанке, и начин опхођења је био такав... То је била савремена развијена мултиконфесионална арапска држава. И шта су сада направили од Сирије? Кажу да је за то крив Асад. Али Асад није покренуо тај процес. Њему је рат наметнут. Ја сам био у Дамаску у фебруару 2012. године, када су већ вођене борбе. Ноћу су на периферији Дамаска већ одјекивале експлозије. Неко је већ тада финансирао оне који су узели оружје у руке, неко им је дао оружје. Према томе, уопште није могуће приговарати сиријском лидеру да је он покренуо тај процес. Процес је покренут споља. И ево, данас видимо резултат – уништен је цео регион. И наравно, крајњи резултат је „Исламска држава”.

„Исламска држава” је опасна по томе што то нису поједине филијале које функционишу у појединим престоницама. „Исламска држава” је структура која тежи да се консолидује. Другим речима, они заиста теже да створе праву радикалну исламску државу. Они имају и своју идеологију. То је идеологија муслиманског калифата који фактички води порекло из доба настанка ислама у 7. веку и који је заиста постојао са престоницом у Багдаду до средине 13. века. Сетимо се да је територија тог калифата обухватала веома велике територије: Северну Африку, значајан део Средњег истока и јужни део Јужне Европе, укључујући половину Шпаније. Према томе, ако је задатак обнављање тог калифата, онда мислим да Европа има све разлоге да буде забринута. Склон сам да верујем информацији коју износи мађарска обавештајна служба да је само кроз Мађарску међу избеглицама прошло око хиљаду људи који могу бити повезани са „Исламском државом”. Сада ће се у овом таласу избеглица на територији Европе стварати структуре „Исламске државе” које засада још мирују, али ће убрзо почети да дејствују. Овде се ми суочавамо са новим феноменом, који ће функционисати не само у правцу децивилизације, него и консолидације сопственог ентитета као стабилне државне творевине. И та стабилна државна творевина има задатак да се непрекидно шири као злоћудни тумор.

Какво смо лидерство имали прилике да видимо у борби против „Исламске државе”, изузев виртуелне и неефикасне улоге? Нисмо уопште видели никакво лидерство! Коалиција постоји годину дана, састоји се од 65 држава. На челу те коалиције је Америка. Кога су они то бомбардовали у сиријској пустињи? Тешко је рећи. Кога су бомбардовали у Ираку? Такође није сасвим јасно, јер после деловања те коалиције 40% територије Ирака контролише „Исламска држава”, и под њеном контролом су највећи градови као што је Рамади, или рецимо Мосул са три милиона становника... Једино до чега је све то довело је да се „Исламска држава” све више ближила Дамаску. И то они зову „лидерство”, и са говорнице УН нам говоре о важности политичке демократије. Говор који је Обама одржао у УН требало је да одржи на Харварду, пред некаквом апстрактном америчком публиком која ће му са радошћу аплаудирати шта год да каже о вредностима Сједињених Америчких Држава. Али то није говор за скуп светских лидера, јер су њима потребни конкретни одговори на конкретна питања.

По мом мишљењу, Владимир Путин је био далеко убедљивији од Барака Обаме. Он је дао те конкретне одговоре. Он је указао на опасност. Објаснио је зашто је потребно да међународна заједница уједини напоре. Навео је историјски пример коалиције против Хитлера, која је окупила, рецимо то отворено, незамисливе савезнике какви су били САД, Велика Британија и Русија, односно у оно време Совјетски Савез. Сам карактер опасности је изазвао спремност да се дејствује заједничким снагама. Путин је и сада практично позвао на стварање исте такве алијансе, имајући у виду карактер опасности. Шта видимо уместо одговора? Видимо наставак истих оних игара: не, не, ви треба да се придружите америчкој коалицији. Којој коалицији? Оној за коју се не зна чиме се бави? Знате ли да се од свих летова америчке авијације у Ираку и Сирији у протеклих годину дана (а америчка коалиција постоји већ годину дана и два месеца) тек сваки шести лет завршавао бомбардовањем. Дакле, само 15%. То су подаци из Багдада (они то тамо броје). У свим осталим летовима ништа није бомбардовано. Сметају временске прилике, или пешчана олуја, или није пронађен циљ, или је пилот имао стомачних проблема... То је фиктивна коалиција. Како ми можемо да се придружимо фиктивној коалицији?

Друго, темељ америчке политике у Сирији и Ираку, пре свега у Сирији, састоји се у томе да треба свргнути Асада, поставити ко зна кога на власт у Дамаску, па тек онда се позабавити борбом против „Исламске државе”. Од те формуле САД тек сада одступају, и то под утицајем непобитних чињеница. Пре свега, шта ће бити ако се Асад уклони са власти? Цела вертикала власти у Сирији ће се распасти. Сиријска армија је већ четири године под притиском. Она у принципу ратује на ивици физичких и психолошких могућости. Али она има руководиоца. Одузмите армији генерала у току рата, и армија ће се распасти. Нико други против „Исламске државе” на копну у Сирији не може ратовати.

Владимир Путин је у више наврата наглашавао да Русија нема намеру да шаље копнене трупе у Сирију. Обама такође не намерава да шаље копнене трупе. То би у САД било крајње непопуларно у овом тренутку. Тамо су људи већ уморни од свих тих војних авантура САД и у Авганистану, и у Ираку... Европска унија је сада по мом мишљењу у толиком страху од избеглица, да ни она никога никуда неће послати. Европској унији сада није до тога. Неће ни Кина. Недавно сам се састао са Јапанцима у Москви, па сам и њих питао да неће можда они да пошаљу трупе. Кажу: „Не, не, хвала!” Дакле, неће ни они. А неко ипак треба да ратује на копну! То може бити само сиријска армија. Зато је и став руског руководства такав да ми треба да подржавамо ону армију која постоји, а не некакав апстрактни плод уобразиље Вашингтона. Утолико пре што такозвана „прозападна умерена опозиција” врло често изгледа као некаква фатаморгана у пустињи.

Ми никако не можемо наговорити Американце да нам кажу где се налази та њихова „умерена опозиција”. Ако погледате званичне америчке карте, видећете нешто веома занимљиво. Тамо је североисточно приказана територија где се отприлике налази „Исламска држава”, север Сирије контролишу Курди, центар и запад контролишу сиријске регуларне трупе, а јужно и северно од Дамаска су приказана два велика региона, која, како пишу амерички стручњаци за Сирију, контролишу „устаници” (rebels). Ја сам се потрудио да проверим ко су ти људи, и испоставља се да те регионе контролише фронт Ал Нусра, и још читав низ екстремистичких исламистичких група као што је Џајш ел Ислам, које су фактички спојене са фронтом Ал Нусра. И негде тамо, међу тим екстремистичким исламистичким групама, испоставља се, постоји „умерена опозиција”. Њу нико није видео. Тачније речено, ја сам последњи пут видео представника умерене сиријске опозиције када је он ножем извадио срце сиријског војника и пред камерама га појео (можда је то и код вас приказано). То је умерена сиријска опозиција. Нормално, ми имамо неколико питања. Ако су то ти канибали, да ли они треба да дођу на власт у Дамаску? И по чему се они разликују од „Исламске државе”?

Замолили смо Америку да нам каже ко је на челу „умерене сиријске опозиције” и где су њихови положаји. Јер они тврде да ми њих бомбардујемо. Добро, реците нам где не треба бацати бомбе? Неће да кажу. Онда нам реците кога треба да бомбардујемо? Ни то неће да кажу. Неки од њих, наводно, живе у Паризу. Ко све не живи у Паризу! Али и ти сиријски опозиционари који живе у Паризу или Стокхолму, или у Истамбулу или Каиру – какве везе они имају са догађајима у Сирији? Подржава ли њих ико у Сирији? Има ли њихова реч тамо неког утицаја? Могу ли они тамо формирати власт? Могу ли да контролишу бар ону територију коју сада контролише Асад? То је негде око 30-40% територије Сирије. Или је то фантом у кога ми треба да поверујемо? И то само зато што је Обама пре четири године рекао да су Асадови дани одбројани. Он је то рекао 2. марта 2012. године. До данас је прошло 1334 дана, а САД још увек одбројавају Асадове дане. Док они тако буду одбројавали, Обама ће у међувремену већ престати да буде председник, а Асад може и да остане на власти. Један амерички публициста је недавно рекао да дани нису одбројани Асаду, него Обами.

Управо то је криза лидерства – када председник прве нације на планети преузима одређене обавезе (било да је то свргавање власти која му се не допада или демократизација у Сирији и чишћење сиријске територије од терористичких организација, и тако даље), а затим се испоставља да није способан да испуни ниједан од тих задатака. Како онда ми можемо да се придружимо тој коалицији?

Зашто је цео свет реаговао позитивно на Путинов говор у УН и на потезе Русије који су затим уследили? Цео свет изузев САД, и можда Велике Британије. Мада, чак и у Енглеској (причали су ми британски парламентарци) званично сви осуђују Путина, али га незванично сви поштују, јер је он демонстрирао способност да дејствује, а такву способност немају актуелни лидери тих држава. Свет то подржава јер то заправо и јесте лидерство, и то оно које је сада потребно, без кога се не може решити ни проблем избеглица. Европске престонице веома често понављају речи Америке: Асад треба да оде, Асад треба да оде... А даље, чини ми се, и не схватају шта ће се десити.

Јуче је ваш чувени редитељ Емир Кустурица веома добро рекао да је у савременом свету писмен човек затрпан отпадом информатичке револуције. Мени се чини да су главе многих водећих европских политичара затрпане информационим отпадом. Ако Асад оде, то значи да постоје бар три милиона кандидата за емиграцију у Европу. А у ком правцу ће они да крену? Да неће у кампове Јордана и Турске? Тамо већ има 2 и 2,5 милиона људи! Египат их највероватније неће примити. Они ће кренути у Европу. Не треба губити из вида да су 13% становника Сирије алавити, тј. огранак шиита на чијем челу је Асад. И има још 2,5 милиона хришћана. А са којим паролама „Исламска држава” и такозвана „умерена опозиција” иду на Дамаск? Не заборавимо да су то екстремистичке сунитске организације. Они имају само једну паролу: алавите на гробље, хришћане у Бејрут. Другим речима, сви хришћани морају бити протерани, а сви шиити побијени. Међутим, сами алавити и хришћани вероватно имају друкчије виђење сопствене будућности. Бејрут не може све да их прими. Дакле, они ће кренути у Европу. И боље би било да се они европски лидери који кажу да Асад нема будућност замисле какву будућност они припремају Европи уколико се коначно сруши вертикала власти у Сирији. Из свих тих разлога је сиријска криза заиста глобална, и потребно је да на њу веома озбиљно обрате пажњу сви најважнији актери светске политике.

Са друге стране, украјинска криза је регионална, али је „надувана” толико да изгледа као глобална. Међутим, она је у суштини вештачки створена. Али сада то већ многи почињу да схватају. Већ је и Обама покушао да побегне од Порошенка на ходнику УН, али га је овај ипак стигао на једном месту и практично приморао да направе селфи. Тај селфи са Обамом је био једини успех који је Порошенко постигао у УН.

У сваком случају, Украјина сада већ није толико занимљива, а Сирија је заиста важна. Јер у Сирији заправо није реч само о Сирији. Понављам, у питању је судбина региона од Мауританије до Пакистана. И то се тиче свих нас. Конкретно нас се то директно тиче из још једног разлога. Ми у Сирији заправо штитимо сопствену безбедност. „Исламска држава” је, као што сам већ говорио, структура експанзионистичког идеолошког типа. Они се не спремају да створе калифат да би се у њему бавили економијом. Калифат је основа за ширење. Два најочигледнија региона деловања „Исламске државе” у скоријој будућности, поред арапског света и Јужне Европе, свакако су руски Северни Кавказ и Средња Азија. Крајем 1990-их и почетком 2000-их је већ било покушаја продора екстремистичких исламистичких група у Узбекистан, у Таџикистан... То је чињеница.

Ако се „Исламска држава” учврсти и консолидује, добићемо веома озбиљну, идеолошки мотивисану и прилично добро финансирану (између осталог и продајом нафте коју контролишу) структуру која ће се бавити ширењем екстремистичких идеја и дејстава. Ми то не можемо допустити. Зато је Путин у свом најновијем обраћању изнео једну веома важну констатацију. Он је одрастао у Лењинграду, и рекао је следеће: „Мене је лењинградска улица научила да се придржавам следећег принципа: ако видиш да је туча неизбежна, онда мораш напасти први”. Туча са „Исламском државом” је по свему судећи неизбежна, и зато је Русија предузела превентивне мере.

У закључку ћу рећи да ће по мом мишљењу најновији догађаји, укључујући и кризу лидерства, веома бледо лидерство Европе и одсуство јасне политике САД, изазвати преформатирање главних тежишта моћи. Чини ми се да досадашњи непобитни гравитациони центри све више постају само условни гравитациони центри. Наравно, мале државе Европе које још нису ушле у Европску унију по инерцији и даље желе да уђу у њу, пре свега зато што се она доживљава као извор благостања и безбедности. Велико је питање хоће ли и сутра то тако бити. Ја искрено желим Европи да и даље остане извор благостања и безбедности, али ви и сами видите шта се дешава. Зато ми се чини да сада све престонице треба веома озбиљно да преиспитају „истине” које су досада изгледале као непобитне, и да креативно приступе сопственој спољној политици, полазећи од тога да се свет мења и да они гравитациони центри који су дуго постојали сада почињу да губе силу „магнетизма”. То се дешава под утицајем спољних, али и унутрашњих изазова. По мом мишљењу, најбоље ће проћи оне земље које изаберу праву позицију међу новим тежиштима моћи.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“