Косовске приче Наталије Батрајеве

Фото: Наталија Батрајева
Фото: Наталија Батрајева /
Изложбе фотографија са Косова и њихова ауторка, Рускиња Наталија Батрајева, не остављају посетиоце равнодушним.

У московском „Удружењу писаца“ одржава се изложба фотографија „Косово: поглед изнутра“. Њена ауторка, Наталија Батрајева, једном се случајно нашла на Косову и није могла а да се тамо не врати. Из те случајности је настало неколико изложби и књига.

Фото: Наталија БатрајеваФото: Наталија Батрајева

Наталија каже да је ту причу већ много пута испричала. Њена прича је фрагментарна: јунаци, ситуације и места као да се појављују ниоткуда и тешко је пронаћи везу између њих. Вероватно долази до изражаја професионална деформација, јер су за њу сви догађаји само растурена гомила фотографија.

Наталијин познаник, монах, испричао јој је 2005. године о својој посети Косову, о древним манастирима и предивној природи. Тада је и она добила жељу да ауто-стопом отпутује у Србију, у земљу о којој готово ништа није знала.

– Моја пријатељица и ја смо се одлучиле за тај пут. Имале смо веома мало новца и мало података. Али све је испало да не може бити боље. У мојим следећим путовањима сам увек све пажљиво планирала, али више никада није све испало тако глатко као први пут. Још увек се сећам онога дана када смо улазили у Србију. Било је тако сунчано, чинило се да нас је Србија дочекала загрљајем и више нас није ни пустила – прича Наташа.

По њеним речима, Срби су помагали двема девојкама из Русије како су могли: возили су их, чашћавали и звали у госте. Већ првог дана Наталија и њена пријатељица су отишле у Жичу, виделе су у кругу манастира монахе и рекле им: „Ми смо ваше гошће из Русије“. Један монах је знао руски. „Гошће“ су у манстиру остале три дана. После Жиче су девојке отишле у Студеницу и тамо су затекле српске студенте. Наташа им је испричала како жели да посети Косово.

u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430
u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430
u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430
 
1/3
 

– То је било право чудо. Једна девојка је телефонирала оцу Петру Улемеку, који је тада био игуман Ђурђевих Ступова и Зочишта. Тако смо стигле на Косово. Много смо разговарале са оцем Петром. Он је врло харизматичан човек. Путовале смо с њим у Пећку патријаршију. Толико ме је потресао положај Срба на Косову, њихов живот у манастирима и њихова трагична судбина, да затим дуго нисам могла да се ослободим тог осећања. Чак сам то преточила и у књигу, јер је требало некако се ослободити тога.

Наталијина књига „Косово. Српска голгота“ састоји се од фотографија са кратким ауторкиним коментарима. Јунаци су обични људи, монаси и свештеници. У позадини је косовска земља, оскрнављени храмови, срушене куће... Црно-бели албум може много тога да исприча: о мајци која плаче на гробу свог малог сина, о Украјинки и Србину који се венчају у срушеном храму...

Фото: Наталија Батрајева Фото: Наталија Батрајева Било је тешко издати књигу, али Наталија се поново уверила да у свету има добрих људи. Објављивање албума о Косову спонзорисао је Србин који живи у Русији, а Руси, обични грађани, скупљали су новац за иконе које су затим слали у косовске манастире. Неко је чак и сам везао иконе на платну и молио да их однесемо браћи Србима. Сада се иконе које је донела Наталија налазе у многим косовским манастирима. На пример, у Грачаници, где је за „поклон“ направљен изрезбарени рам.

– Била сам у Србији око пет пута, – каже Наташа. – Једно од најупечатљивијих путовања било је 2008. године. Тада смо организовали изложбу у Руском дому у Београду, а затим у Грачаници и Косовској Митровици. У то време сам писала дипломски рад о Високим Дечанима. Тада, 16. фебруара, дошли су руски новинари, и сви су говорили да ће Косово прогласити независност. А ми то нисмо очекивали. Било је страшно, наравно. Нико није знао шта ће бити даље.

Наталија прича како је тога дана отишла са српским полицајцем у Призрен и у Манастир светих Арханђела. Дуж пута су стајала албанска деца са заставама, а кроз прозоре кућа и аутомобила су вирили људи свих узраста и нешто викали. Када су стигли у Призрен, Наталија и њени пријатељи нису одмах могли да пронађу пут до манастира, а бојали су се да било кога питају.

u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430
u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430
 
1/2
 

– Ипак наш полицајац одлучи да сврати у полицијску станицу и пита. Албанци нам дадоше један ауто да нас прати. Седела сам и мислила о томе куда ће нас сад одвести.

Међутим, све је добро прошло. Таквих тренутака испуњених страхом било је много. Али било је много и других осећања: радости од општења са предивним добрим људима, састрадања и жеље да се било како помогне. Да није тако, Наталија се не би стално враћала на Косово, и не би доносила нове фотографије и белешке, и нове приче, којих, како она каже има за још две књиге.

– Често ме питају зашто организујем изложбе о Косову? То одузима много времена, тешко је договорити се са функционерима и организацијама и пронаћи место где ће фотографије бити постављене, – каже Наташа. – А ја знам да је то потребно. Страховала сам да оно што се догодило на Косову може да се догоди и нама. Ево сада у Украјини људи гину. За мене су то карике једног истог ланца. Данас моје изложбе можда не изазивају исте реакције као раније, али чак и ако један или два посетиоца виде те снимке, замислиће се и нешто ће схватити, а то је већ велики успех. Често пратим реакције посетилаца. Нико није равнодушан. Ми брзо живимо и у тој брзини не примећујемо много тога. Због тога је потребно систематски се подсећати да се недалеко од нас дешава нешто веома важно.

u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430
u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430
u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430u0424u043eu0442u043e: u041du0430u0442u0430u043bu0438u0458u0430 u0411u0430u0442u0440u0430u0458u0435u0432u0430
 
1/3
 

Изложба Наталије Батрајеве одржана је већ око 30 пута у градовима Русије, Немачке, Србије, Босне и Херцеговине. На позив Емира Кустурице Наташа је организовала изложбу у Андрићграду. Она сама штампа фотографије и сама сваки пут осмишљава изложбу. Све изгледа скромно и једноставно. Наташа из једног града у други носи своје животне приче пажљиво упаковане у кофер да се фотографије не изгужвају. Те приче често окупљају веома мало посетилаца, али Наташа зна, да чак и без најмање капљице океан не би био тако велики.

Сазнајте још: