Руски „гопник“ између криминала и контракултуре

Илустрација: PhotoXpress

Илустрација: PhotoXpress

„Гопник“ је у руском језику реч која се асоцира са криминалном епохом 1990-их. Данас су то представници најнижег социјалног слоја руског друштва који углавном угрожавају пролазнике. Како су настали „гопници“ и због чега су они занимљиви?

У касним вечерњим сатима студент Виталиј Кулагин враћао се кући уским улицама Очаково-Матвејевског рејона на западу Москве, када је изненада угледао како тројица младића излазе из мрака и приближавају му се. Окренуо се и видео да му још двојица прилазе отпозади. Петорица младића мрачног изгледа стадоше око њега. По изгледу се не би рекло да имају више од 25 година. „У ваздуху” се осећало да су претходно конзумирали доста алкохола.

– Чек’ мало, момак, куд си полетео? – уњкавим гласом упита најкрупнији међу њима. – Журим – одговори Виталиј. – Аха, сад журиш? – подсмехну се незнанац и дохвати из џепа нож. – Да, журим, – одговори он, склони руком у страну момка са ножем и крену даље, очекујући да ће га они напасти отпозади. Међутим, нису га напали. Виталиј сада ни сам не може себи да објасни зашто је баш тако поступио. У сваком случају, имао је среће.

Пљачка „по правилима”

Када смо Виталија питали ко му је претио ножем, рекао је: „Ма, обични гопници“. Тако је он сврстао нападаче у ситне лопове који од људи отимају новац и ствари ноћу, на периферији руских градова. Гопници су најчешће полуобразовани млади људи без посебних интересовања и перспектива у животу. Једна од њихових „активности“ је да увече и током ноћи нађу жртву, изврше на њу притисак јер су бројнији, одузму јој новац, телефон и друге драгоцене ствари.

Гопници су доживели процват током 1990-их. Они још увек својим понашањем имитирају другу социјалну групу тога периода која се звала „братки“, тј. озбиљније гангстере који су живели „по правилима“ (тј. по бандитском кодексу части). Пре него што опљачкају жртву гопници обавезно „пронађу“ нешто у чему она наводно „греши“, тј. не поступа „по правилима“.

То постижу помоћу провокативних питања, као што је на пример: „Имаш ли цигару?“. Или, рецимо: „Из ког си рејона?“. Или једноставно: „Шта ти није јасно?“ На сва та питања заправо и не постоје тачни одговори. Ако којом срећом, или несрећом, не познајете неког локалног бандита (крупнијег криминалца, кога сви у том рејону поштују), највероватније ће вам гопници одузети сав новац. Понекад се они не одваже да уђу у сукоб, као у случају са Виталијем, али такви случајеви су ретки.

Обавезни „јуначки” атрибути

Постоји и класичан начин одевања гопника, који је настао још током 1990-их. То је тренерка (понекад у комбинацији са кожним ципелама), црна јакна и енглеска капа-качкет. Они који се посебно истичу имају златан или позлаћен ланац. У слободно време, тј. када не пресрећу пролазнике, гопници „убијају време у рејону“, тј. чуче и пију јефтино пиво и вотку, и успут грицкају семенке (што је врло важна карактеристика) и препиру се.

У протеклим годинама је „класичан“ гопник толико пута исмејан у серијама, филмовима и шоу-програмима, да се већ доживљава као карикатура, и изгубио је некадашњу популарност чак и међу ситнијим криминалцима. Сада реч „гопник“ у руском говору често не означава младог отимача из нижих социјалних слојева, него приглупог и агресивног човека, који своју злобу празни на слабијима од себе.

Корени

Нико не зна када су се појавили први гопници, а не зна се ни шта означава сама реч. Према једној верзији, први гопници су се појавили још у доба Руске империје када је у Петербургу основано Државно друштво за збрињавање („Государственное общество приюта“, ГОП), где су довођена незбринута деца и млади који су се бавили отимачином и правили нереде. Према другој верзији, ситни лопови су добили назив „гопници“ због израза „гоп-стоп“, што у жаргону криминалаца значи „пљачка на улици“.

Гопници су се као својеврстан покрет појавили у Совјетском Савезу, још пре свога „процвата“ током 1990-их. Момци из радничких четврти на периферијама градова доживљавали су себе као супротност „неформалцима“, тј. панкерима, реперима и другим љубитељима западне музике који су у Совјетском Савезу постали популарни током 1990-их. Гопници су се радо обрачунавали са њима.

Социолог Вера Гавриљук истиче да такво понашање представља неприхватање онога што је необично и ново. Они су се позиционирали као „нормални момци“, што је за гопнике карактеристично и данас. По мишљењу Вере Гавриљук, гопници који претендују на статус „нормалних“, заправо су маргиналне и необразоване личности. „Суштина погледа на свет гопника је агресивно одбацивање вредности културе: образовања, толеранције, рада и тежње за сопственим усавршавањем“, објашњава она.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“