Спрема ли се Русија за одлазак „доживотних” владара Централне Азије?

У понедељак 29. августа се сазнало да је председник Узбекистана Ислам Каримов у болници. Каримов има 78 година, а на челу државе је већ пуних 26 година – од 1993. године, када је Узбекистан прогласио независност. Његова ћерка Лола Каримова-Тиљајева поставила је на Инстаграм породичну фотографију испод које је написала да Ислам Каримов лежи у болници после можданог удара, и да је на интензивној нези.

Увече истог дана издање „Фергана”, које се бави питањима Централне Азије, саопштило је да је Каримов преминуо. Званични Ташкент је демантовао ту вест, а портпарол председника Русије Дмитриј Песков је саопштио да Кремљ није добио саопштење о смрти узбекистанског председника. Али чак иако је Каримов још жив, експерти сматрају да се период његове владавине ближи крају.

Исто као са Стаљином

Константин Затулин, директор Института за проучавање земаља Заједнице независних држава, пореди новонасталу ситуацију у Узбекистану са 1953. годином у СССР-у, када је Јосиф Стаљин био на самрти. „Борба за власт је почела још док је Стаљин био жив, али непокретан”, подсећа експерт. „Мислим да се нешто слично сада дешава у Узбекистану. Елита одређује ко ће заузети Каримовљево место”.

Ислам Каримов је у Узбекистану имао практично неограничену власт, сматра Затулин, али није имао истакнутог наследника. „Главни недостатак аутократских режима попут Каримовљевог је тај што су и поред све стабилности такви режими рањиви када је реч о наследнику актуелног лидера”, каже руски политиколог. По његовом мишљењу, то се мање или више тиче и других земаља Централне Азије, тј. Казахстана и Таџикистана. Пре или касније ће се и те државе суочити са истим проблемом, тј. са сменом елите после одласка „доживотних” председника.

Потенцијал нестабилности

Узбекистан ће се после Каримова суочити са озбиљним проблемима, који су доста типични за овај регион, сматра Ирина Звјагељска, професорка Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) и главна научна сарадница Института за оријенталне студије Руске академије наука. „То је пре свега исламски екстремизам. Даље, то је и велики проценат младих у комбинацији са патријархалним начином живота, сиромаштвом и незапосленошћу”, објашњава Звјагељска.

Централна Азија се граничи са Авганистаном, где дејствују покрети „Талибан” и „Исламска држава”, те стога постоји опасност да терористи преплаве овај регион у периоду промена који ће наступити када садашња елита оде са политичке сцене. По мишљењу Константина Затулина, Узбекистан је најпроблематичнија земља по питању ширења исламског фундаментализма: „Узбеци су тамо аутохтони народ. Они су се увек придржавали тврђе и радикалније исламистичке струје него, рецимо, њихови номадски суседи Казаси”. Затулин не искључује могућност да терористи из Авганистана преко Централне Азије могу доспети и у Русију.

Компромис – једино решење

Експерти сматрају да земље Централне Азије могу решавати проблеме са којима се суочава регион само када је власт у држави стабилна. По мишљењу Ирине Звјагељске, елита мора показати да је способна за дијалог и постизање договора.

„Мислим да ће струје у садашњој елити наћи некакав компромис”, каже Звјагељска говорећи о ситуацији у Узбекистану. Она уједно подсећа да је елита у суседној Туркменији после смрти доживотног председника Сапармурата Нијазова 2006. године успела доста брзо да постигне компромис и изабере новог владара Гурбангулија Бердимухамедова.

Став Русије

Константин Затулин сматра да је Русија крајње заинтересована за стабилност у Централној Азији, и зато ће подржавати оне лидере који се покажу као способни да обезбеде ту стабилност. Москви није толико важно ко ће конкретно доћи на власт после Каримова, Назарбајева (председник Казахстана од 1990. године) и Рахмона (председник Таџикистана од 1994), колико је важно да ти људи сачувају своју земљу.

Ирина Звјагељска истиче да Русија нема много могућности да утиче на Централну Азију, изузев пружања политичке подршке: „Ми се у овој кризи не можемо похвалити неким већим инвестицијама и заједничким предузећима. Тиме се у региону углавном бави Кина, а ми јој засада у том погледу нисмо конкуренција”. По њеном мишљењу, главни адут у односима између Русије и држава Централне Азије састоји се у томе што велики број дошљака из тих земаља живи и ради у Русији. „Ту блискост обавезно треба подржавати и развијати”, каже она.

Росијскаја газета. Сва права задржана.