Будућност постсовјетског простора

Дмитриј Дивин
На први поглед, појам „постсовјетски простор“ није чврсто везан за прелазни период. Њиме се обележава извесна реалност која се појавила после распада некада јединствене државе.

После распада СССР-а на карти света се појавило 15 независних држава. Свака од њих је прошла тежак пут националне изградње и стицање међународне легитимности.

Нове државне творевине имају сложене, а понекад и отворено непријатељске међусобне односе, а то важи и за њихове односе са центром некадашње концентрације војне, економске и политичке моћи. Тај центар сада представља Руска Федерација као правна наследница СССР-а. Од петнаест бивших совјетских република четири данашње државе немају међусобне дипломатске односе (Јерменија и Азербејџан, Русија и Грузија). Нерешено питање граница је велики проблем практично за све државе централне Азије. Русија и Украјина формално нису прекинуле дипломатски контакт, али у овом тренутку су њихови односи на најнижем нивоу од децембра 1991. године.

Нове независне државе у великој мери су интегрисане у светску економију и политику. Своје интересе на простору бившег Совјетског Савеза формулисали су велики међународни актери – САД, Европска унија (и поједине земље Европе), Кина, Јапан, Турска и Иран, као и велике интеграционе структуре (НАТО) и велике транснационалне корпорације. Тако су територије некадашње јединствене државе претворене у поприште конкуренције.

Заједничка историјска прошлост, која је некада везивала народе СССР-а, престала је да игра улогу кохезионог фактора. Са друге стране, бивше републике СССР-а и даље се помињу као нешто јединствено, као нешто што је још увек везано заједничким границама постсовјетског простора. Докле ће то бити тако? Питање је логично утолико пре што је јасно да данас не постоје предуслови за обнављање некадашње јединствене државе. Зар није једноставније заувек се опростити од тог концепта, с обзиром да он не одговара савременим реалијама?

Нераскидива веза постсовјетског и совјетског периода

Одговори на постављена питања нису тако једноставни и недвосмислени, као што се чини на први поглед. Пре свега, и поред знатне фрагментације некадашњег јединственог пространства и оштрих конфликата у њему, тај простор и даље одржава своју везу са совјетском прошлошћу.

У децембру 1991. године формално и правно је дошло до распада Совјетског Савеза. Међутим, историјски процес распада совјетске државности је тада тек почео, јер је то био само сигнал за почетак формирања нових државних творевина и нација, а то формирање је још увек у току. О томе сведоче нерешени конфликти у Донбасу, Придњестровљу и Нагорно-Карабаху, као и паралелна политичко-правна стварност у Абхазији, Јужној Осетији и на Криму.

Не ради се толико о интервенцији Москве, Вашингтона или Брисела, колико о способности нових државних елита да реализују неконфликтну националну изградњу која одговара интересима различитих етничких група и региона.

Процес распада јединствене државе није се одвијао на основу правних приступа у којима би се јасно сагледавале супротности унутар њених субјеката и између њих, као и путеви решавања тих супротности, него на основу политичке сврсисходности. При томе, нове независне државе растале су се од Совјетског Савеза очигледно не желећи да се уједно растану и од наслеђа „империје Кремља“, на пример, од територијалне поделе и граница из совјетског периода.

Тако је дошло до парадокса: нови ентитети нису желели власт и утицај Москве, али су истовремено били спремни да прихвате територију која је настала уз помоћ савезног центра, а да при томе нису нашли за сходно да припреме принципијелно нове механизме који би обезбедили целовитост територије и национално јединство. Последица таквог приступа је криза легитимитета (одбијање дела становништва да прихвати нови државни пројекат као свој сопствени) и прелазак на конфронтациони модел решавања етнополитичких спорова.

Државе које су увучене у етнополитичке конфликте покушавају да издејствују повољан резултат не толико путем дијалога и преиспитивања изградње сопствене нације и државе, колико придобијањем моћног спољног савезника са циљем да нову државност учврсте више споља него изнутра. Ако им то не полази за руком уз помоћ Москве, онда се актуелизују односи са Западом.

У таквој ситуацији подела заједничког совјетског наслеђа више није нешто што се тиче само наследника. Москва је заинтересована да окончање распада Совјетског Савеза буде „унутрашња ствар“ бивших совјетских република. Међутим, многе нове независне државе заинтересоване су за учешће спољних актера у том процесу.

Такво неслагање додаје још више уља на ватру у конфликту поводом поделе совјетског наслеђа, и самим тим одлаже окончање историјског процеса распада СССР-а.

Русија не може добровољно нестати са политичке сцене

Кључну улогу у дефинисању конфигурације постсовјетског простора имаће Руска Федерација, независно од тога да ли ће њене позиције бити јаче или слабије.

Највише шансе за реализацију имају три основна сценарија развоја догађаја на простору некадашње јединствене државе.

Први сценарио предвиђа завршетак процеса распада СССР-а. Може се рећи да је он најповољнији и најпозитивнији. Његова реализација зависи од тога колико ће нове националне елите учврстити сопствени политички субјективитет и изградити прагматичне односе са бившом „метрополом“. У том случају постоје шансе за решавање етнополитичких конфликата, за узајамно признавање државних граница и достизање новог квалитета спољне политике, која више неће бити чврсто везана за совјетску прошлост. У том случају се фактички може говорити о стављању тачке на питање заједничког наслеђа. После тога свака земља може изабрати спољнополитичку линију коју сматра најоптималнијом, и у којој се главни приоритети неће градити на основу неизмирених рачуна са суседом или бившим савезним центром, него на основу актуелних изазова у сфери економије, безбедности и друштвеног развоја. У том случају ће постсовјетски простор као неки симбол заједништва на крају отићи у прошлост, а на његовом темељу ће се појавити нове конфигурације.

Други сценарио подразумева нестанак Русије са политичке сцене. Притисак санкција или унутрашњи политички проблеми у контексту све дубље социјално-економске кризе могао би изазвати центрифугалне тенденције, које би критично ослабиле руску државност. Деградација државних институција водеће постсовјетске земље би могла изазвати бујање хаоса не само у границама бившег СССР-а, него и у целој Европи. Довољан је Северни Кавказ, са својим многобројним међуетничким и међуверским супротностима. Он може задуго да дестабилизује овај део света. Да и не говоримо о проблемима везаним за контролу нуклеарног наоружања Русије.

Трећи сценарио се условно може означити као „јачање конкуренције“. Он подразумева очување Русије као кључног политичког актера. Међутим, нове националне државе неће покушавати да подигну сопствену ефикасност на виши ниво, него ће на све начине гледати да увуку спољне играче у решавање својих проблема, као и у подржавање оног модела националне изградње и спољне политике који се заснива на конфронтацији са Москвом. Додатни ризици ће се појавити уколико спољни актери почну интензивније да се мешају у ситуацију у циљу обуздавања и маргинализације Русије. У таквој варијанти развоја догађаја постсовјетски простор ће годинама бити територија која генерише нестабилност.

Према томе, очување јаке и одговорне Русије као земље која је способна да игра улогу модератора у решавању етнополитичких конфликата и коначној стабилизацији простора бившег СССР-а, одговара новим националим елитама и у апстрактном и у прагматичном смислу. Међутим, процес окончања распада СССР-а и формирања нове стварности уместо постсовјетског простора ће потрајати уколико те нове националне елите не прерасту у самосталне политичке актере, којима је циљ да остваре своје сопствене инересе, а не да играју улогу инструмента у решавању туђих циљева и задатака.

Сергеј Маркедонов, доцент Катедре за спољну политику и стране регионе Руског државног универзитета друштвено-хуманистичких наука, експерт Руског савета за међународна питања

Прва публикација на руском језику: Российский совет по международным делам

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“