Зашто је Русија оштро реаговала на Пленковићеве изјаве?

За време посете Кијеву 21. новембра, хрватски премијер Пленковић је одржао предавање у једном украјинском универзитету на тему „Еуропско и еуроатлантско искуство Хрватске – примјер за Украјину?“. На предавању је Пленковић изјавио како је Хрватска спремна да помогне Украјини око „мирне реинтеграције њених окупираних територија“, тј. Донбаса и Крима: „Мирна реинтеграција хрватског Подунавља је дугорочно најбољи модел за враћање Доњецка и Луганска, а једном и Крима, у састав Украјине“. 

Изјаве хрватског премијера изазвале су прилично оштру реакцију руског Министарства спољних послова, које је у уторак 22. новембра објавило на свом сајту саопштење где позива хрватског премијера да пусти Кијев „да ради посао који би он ионако требало боље да ради“, тј. да испуњава „споразум из Минска“, који нема алтернативу када је реч о решавању кризе, те да задржи за себе „мировне“ иницијативе за решавање конфликата по хрватском сценарију и „апсурдне“ претензије на руски Крим, а да уместо тога своју активност усмери на решавање „хроничних унутрашњих проблема везаних за права Срба и других националних мањина у Хрватској“. 

У среду 23. новембра Пленковић је изразио „чуђење“ поводом саопштења руског Министарства спољних послова, и додатно „долио уља на ватру“, рекавши: То је „нижа разина, а ја се бавим озбиљном и одговорном вањском политиком. Имам принципијелне ставове иза којих чврсто стоји цијела влада“, истакавши при томе да је он у Кијеву слао „поруку мира“. 

Поразговарали смо са руским експертима о томе како све ово изгледа из руског угла, зашто је Министарство спољних послова РФ на Пленковићеве изјаве реаговало управо тако, и зашто је дошло до прилично неочекиваног заоштравања руско-хрватских односа.

„Пленковић није у потпуности сагледао ситуацију“

Један од водећих руских стручњака за овај регион, др Никита Бондарев из Руског института за стратешка истраживања (РИСИ), сматра да господин Пленковић једноставно није до краја проучио целу ову ситуацију, јер у његовој изјави има контрадикторности:

„Са једне стране он помиње некакве споразуме као једини пут за излазак из кризне ситуације у Украјини, а са друге говори како је Хрватска спремна да подели са Украјином свој начин решавања сличних ситуација, укључујући и насилно одузете територије. Ја ту видим да човек једноставно не разуме шта је то споразум из Минска (у суштини је то преуређење украјинске државе по федеративним/конфедеративним принципима са широком аутономијом република Донбаса). Хрватско искуство у Славонији је искуство које се апсолутно коси са духом и словом онога о чему лидери Русије и Украјине заједно са међународним учесницима покушавају да се договоре у Минску и Нормандији, а то је управо одговор на насиље још већим насиљем. Ако Пленковић може, чак и на нивоу неких својих личних резоновања, да начин на који је питање Срба решавано у Славонији доводи у везу са споразумом из Минска, онда значи да хрватски премијер једноставно нешто не разуме. Можда он није у току и не зна какав договор су у Минску постигли лидери „нормандијске четворке“? У сваком случају хрватско искуство решавања националног питања није нешто што се може делити са другима. Не дај Боже да неко у Украјини покуша да понови то искуство“.

У случају покушаја реализације „хрватског сценарија“ украјинска армија би била у „крви до колена“

Са Бондаревом се слаже и Денис Денисов, познати доњецки експерт, руководилац украјинске филијале Института за проучавање земаља Заједнице независних држава. Он је рекао да изјаве хрватског премијера „изазивају забринутост“, јер подстичу ионако неурачунљиве украјинске политичаре на примену силе, и могу се обити о главу самој Украјини: „У овом тренутку се може констатовати да уколико украјинска страна покуша да реализује сличан сценарио у Донбасу – мораће да дочека тенкове ДНР и ЛНР негде близу Кијева“. Тешко је рећи у којој мери је то заиста остварљиво, али је сасвим неочекивано сличну изјаву недавно дао и лидер украјинског ултрадесничарског пука „Азов“ Андреј Биљецки, који се од 2014. године усрдно борио против „руске агресије“ у Украјини: „Нема никаквог смисла говорити да ли она може прећи у активну фазу или не, јер Украјинска страна у овој ситуацији игра улогу пасивног објекта, а Русија је активни субјекат. Ако Русија пожели, она ће све променити у једној секунди, а ако не пожели – неће променити. Једино о чему се заиста може говорити је то да оваква ситуација изузетно деморализује војску. Морално стање је на ниском нивоу. Приче о томе да ће војници по уговору комплетирати редове украјинске армије могу се оставити само за параде. На фронту постоји норма. Зна се коју зону контролише батаљон, коју чета, итд. Дакле, по свим украјинским нормама сада украјинска војска има толико људства да обезбеђује 40-60% линије фронта. Постоје огромне „рупе“, немамо људи, а оне које имамо нису мотивисани. Ако Русија, не дај Боже, одлучи да поново крене у врућу фазу, као у лето 2014. године, као у време Дебаљцева, поново ће бити крви до колена. Као у зиму 2014. године, када су нам причали приче о променама у армији, о томе како смо ми ојачали и очврснули, а затим се догодило Дебаљцево и ми смо схватили да опет не вредимо ништа“. 

„Ми очекујемо да се Хрватска придржава споразума из Минска који подржава УН“

Никита Бондарев је у интервјуу за „Руску реч“ такође посаветовао да се обрати пажња на то како се Русија понаша у западнобалканском региону: „Ми видимо да и поред очигледне блискости Русије са Србијом и Републиком Српском, и то на различитим нивоима, Русија ипак у свим територијалним питањима поштује постојеће међународне споразуме. Када је реч о Босни, ми се придржавамо става о поштовању Дејтонског споразума, а када је реч о Косову позивамо све да се придржавају резолуције 1244. Другим речима, могло би се очекивати да блискост са Србима некога у Русији на нивоу руководства некако можда мотивише да доведе у питање сврсисходност постојања дејтонске Босне (а Дејтонски споразум је сасвим очигледно у великој мери већ превазиђен), али Русија се ипак придржава постојећих међународних споразума. Исто то очекује и од свих својих партнера. Према томе, ми не очекујемо од Хрватске да она предлаже своје искуство решавања националног питања у Украјини, него да се придржава споразума из Минска које су подржале Уједињене нације“.

Агресивна антируска линија се коси са политиком суседа Хрватске из ЕУ и НАТО-а

Никита Бондарев је скренуо пажњу и на то да је демарш хрватског премијера чудан још из једног разлога. Наиме, у региону се примећује сасвим другачија тенденција: „Новоизабрани бугарски председник Радев је у предизборној кампањи изјавио да питање припадности Крима, на пример, не треба да решавају ни Москва ни Кијев, него само народ Крима путем референдума и никако другачије. То је нормална и здрава позиција. Хрватском руководству можемо само пожелети да не посматра свет искључиво кроз призму својих сопствених проблема са Србима и хрватско-српских односа од пре 20 година“. Другим речима, сматра руски експерт, Хрватска може да се нађе у изолацији међу својим суседима ако спроводи немотивисано агресивну политику према Русији док сви њени суседи у региону и партнери Европске уније или НАТО-а – Словенија, Италија, Мађарска, Аустрија, Бугарска, Грчка, да не говоримо о Турској – теже нормалном дијалогу са Русијом, а и предстојећи избори у Немачкој и Француској ће врло вероватно довести на власт у тим земљама далеко прагматичније и прикладније лидере. Треба се помирити са тим да се Хрватска никада неће преместити на географској карти и постати ближа западној Украјини, Пољској и балтичким земљама, где чак и Летонија и Естонија током протеклог месеца покушавају да смање тензију у односима са Москвом, истакао је политиколог.

У закључку свога коментара Бондарев је такође нагласио да Пленковић, по свему судећи, не схвата ни то да је он у суштини позвао на повреду територијалне целовитости Руске Федерације и одвајање њеног неодвојивог дела, како то схвата Москва, тј. Републике Крим: „Он још није потпуно свестан да су Доњецк и Луганск један случај, а Крим је сасвим други случај“.

„Порука мира“ има две оштрице

Др Георгиј Енгељгарт из Института за славистику Руске академије наука свој коментар је почео речима да Хрватска греши мешајући се у проблем на који је Русија веома осетљива:

„Предлози садржани у хрватским саветима везаним за реинтеграцију побуњеног Донбаса и његово враћање под окриље Кијева, и ’хрватска варијанта’ коју активно разматрају кијевски политичари – све то Москва доживљава као планове војне ескалације у региону, као саботажу Минског мировног процеса који је значајан за Русију, и као организацију велике хуманитарне катастрофе са прогоном стотине хиљада избеглица у Русију, где се већ сада налази преко милиона избеглица из Украјине. Јасно је да активно учешће Хрватске у политици која је толико непријатељски настројена према Москви неће допринету процвату билатералних односа“.

Експерт се запитао како би реаговала Хрватска ако би Русија предложила лидерима крајишких Срба и српским политичарима у Београду да се окупе на Београдском универзитету и саслушају предавање руског премијера Дмитрија Медведева о правилном државном устројству српских ентитета у Хрватског и Босни и Херцеговини, или о њиховој будућој реинтеграцији у јединствену српску државу? Тешко да би хрватске власти такав гест Русије доживеле као поруку мира, сматра политиколог. Осим тога, Русија већ има искуство мирне реинтеграције делова бивших совјетских република са Руском Федерацијом, на пример Крима, који је Русија реинтегрисала далеко мирније него Хрватска регионе који су се својевремено одвајали од ње. Георгиј Енгељгарт истиче да хрватски премијер не би требало да се чуди руској оцени „искуства мирне реинтеграције“ још и због тога што се многи не слажу да је она била успешна, чак и ако се погледа ситуација после примене силе: „Релативно недавно су избили нереди поводом ћирилице, што је показало да постоје озбиљни проблеми са коегзистенцијом Срба и Хрвата, и то у источној Славонији која се истиче као пример“, нагласио је експерт.

Шта је све то требало Пленковићу?

Поред верзије коју је изнео Никита Бондарев да хрватски премијер једноставно није добро сагледао ситуацију, „Руска реч“ је прикупила и другачија мишљења.

На пример, руководилац руске Агенције за стратешке комуникације Олег Бондаренко, један од водећих руских стручњака за Украјину, сматра да овде постоји и емоционална компонента, тј. спремност да се због „усијане главе“ и „интерне евроатлантске солидарности“ подржи Кијев, који је опет са своје стране једва дочекао да искористи Пленковића за унутрашњу украјинску пропаганду и убеђивање својих грађана како је „цео свет са нама“, што је Кијеву из дана у дан све теже да докаже свом становништву. Грађани Украјине, чак и они који су својевремено подржали „Мајдан“, сада су у депресији због наглог осиромашења, због бескрајне „антитерористичке операције“ у Донбасу, због корупције која је после Јануковичевог бекства попримила далеко веће размере, због асоцијације са Европском унијом која је доспела у ћорсокак после референдума у Холандији, као и због блокаде несрећног „безвизног режима“ са Европском унијом, иако је за огромну већину украјинских грађана могућност путовања у Европу без визе већ изгубила сваки смисао. Према томе, обичним Украјинцима прилично цинично звуче празна пленковићева обећања реинтеграције Донбаса и Крима, као и скорог економског процвата и других „евроатлантских посластица“, истакао је експерт.

Георгиј Енгељгарт, са своје стране, сматра да се Пленковић могао одлучити за тако нагло заоштравање односа са Русијом и због неких својих личних договора са Бриселом, где он у односима са Украјином игра улогу „доброг полицајца“ у контексту све већег револта према Украјини, изазваног код европских партнера пасивношћу Кијева у погледу испуњавања споразума из Минска, одсуством значајног напретка у спровођењу реформи и корупционашком парализом која је захватила читав владајући систем ове земље. При томе је експерт позитивно оценио уздржану реторику председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић када је реч о Русији. Њу су многи у Русији запамтили по томе што је она међу првима у кругу крупнијих европских политичара подржала операцију руских ваздушно-космичких снага против „Исламске државе“ у Сирији. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.