Српски воз се вратио са пуним вагоном проблема

AP
Воз из Београда није стигао у северни део Косовске Митровице него се вратио назад у Београд. Као што се могло и очекивати, тај догађај је уздрмао српску јавност. И у Русији се ова ситуација пажљиво прати.

Инцидент са возом прокоментарисао је заменик секретара Генералног савета „Јединствене Русије“ и члан Комитета Државне думе за међународна питања Сергеј Железњак. По мишљењу руског парламентарца, суботњи инцидент потврђује да се припремају провокације усмерене на супротстављање променама које ће у политици САД и НАТО-а наступити после инаугурације Доналда Трампа. „Само захваљујући мирољубивости и јаким нервима које је у критичној ситуацији 14. јануара испољило руководство Србије и лично премијер Александар Вучић, није дошло до избијања новог оружаног конфликта у центру Европе“, изјавио је Железњак.

Ново заоштравање ситуације на Балкану за „Руску реч“ су прокоментарисали руски и српски експерти. Они нису били једнодушни у оцени поменутих догађаја.

Др Никита Бондарев, шеф балканског сектора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ)

Потпуно је очигледно да су потреси на Балкану везани за предстојећу смену америчке спољнополитичке парадигме. Завршава се епоха олбрајтизма и клинтонизма, и почиње нека друга епоха, а још увек се не може рећи каква ће она бити. Није извесно да ће бити боља, али бисмо желели да се у то надамо. На Балкану се увелико осећа долазак те нове епохе, у вези са чим се запажа некакво нејасно комешање. Косовски Албанци су поставили у Рачку споменик Вилијему Вокеру за живота, тако да Вилијем Вокер, жив и здрав, долази на отварање споменика самоме себи. То нема много везе са зравом памећу, а још мање везе има оно што се сада дешава по питању воза. Ради се о очигледном покушају косовских Албанаца да покажу своју добронамерност и да одобровоље одлазећу америчку администрацију и клан Олбрајт-Клинтон, коме несумњиво припада и Вилијем Вокер. Тачно је да ти људи одлазе из америчке спољне политике, али не одлазе из овог живота, што значи да ће и даље ипак утицати на неке процесе. Зато косовски Албанци показују да су они уз њих.

Са друге стране, Срби шаљу воз са којим је такође везано много апсурдних момената. Нема сумње да је идеја лепа. Народни извођачи који певају у возу – то је веома лепо и дирљиво, али треба одвојити традицију и естетику од политичке сврсисходности. То је знак да Срби не планирају да се одрекну Косова, и тај сигнал је свакако упућен факторима изван Србије, тј. новој америчкој администрацији која долази на власт. Идеја је, међутим, од самог почетка била рискантна. Прецењене су сопствене снаге и потцењене снаге Албанаца, тако да се ситуација усијала у већој мери него што је то у почетку било замишљено. Уопште није извесно да би Албанци исто тако бурно реаговали на овај догађај да је у питању био обичан путнички воз, а не оно што се у првим годинама социјализма у Русији звало „агитациони воз“. Срби су послали сличан „православни агитациони воз“ у коме је била и „агитациона бригада“, тј. културни и уметнички посленици. Сада српске власти кажу да је то био обичан путнички воз, али то је лукавство. Наравно да није био обичан воз. Јасно је да су Албанци некако на то морали реаговати, јер би за њих било понижење да га пропусте без икакве реакције. Са друге стране, не може се са сигурношћу тврдити да су они одреаговали онако како њима највише иде у прилог. Та ескалација конфликта ништа добро не доноси ни региону, ни политичкој самореклами Срба или Албанаца. Реакција Томислава Николића, који је изјавио да ће ако затреба он сам отићи на Косово да ратује, такође је прилично чудна за председника државе. Јавност је то сада дочекала позитивно, али са гледишта саморекламе српских власти на међународном нивоу то изазива одређено чуђење. Ситуација у којој председник земље узима стару дедину пушку и иде да ратује, или чак само говори о томе, са гледишта ауторитета председника није најбоље решење, чак и ако се идеологија остави по страни.

Што се тиче ситуације са Вучићем и Јеленом Милић, то је очигледно унапред припремљени конфликт. То није само моје мишљење него и мишљење многих српских аналитичара. Цела та ситуација је изгледала као да је унапред припремљена. Вучић је, чини се, и сам рекао да је још пре наступа знао да ће госпођа Милић то учинити. Милићева, која је блиска одлазећој америчкој елити, и Вучић, који у тој ситуацији треба некако да демонстрира свој патриотизам и своју одлучност у погледу непризнавања независности Косова, одиграли су ту сцену у јавности. За разлику од Николића, који је рекао да ће сада узети оружје и отићи да ратује, Вучић није рекао нити учинио ништа што би га у било ком смислу обавезивало. И његово обраћање Албанцима у вези са возом је такође формулисано прилично апстрактно.

Ми овде сагледавамо причу о добром и злом полицајцу, и то њену најочигледнију манифестацију у последње време. Николић заузима доследнију родољубиву позицију која му омогућава да даје радикалније изјаве, а Вучић је опрезнији и либералнији. Неко можда сматра да је то почетак некаквог раскола између Вучића и Николића, али ја не бих рекао да је тако – ја у то не верујем. То је њихова стандардна подела улога, иста као подела улога између патриотског дела српске политичке елите и њеног, условно речено, прозападног дела.

Да резимирам: у српском политичком животу није се догодило ништа ново. Нису се појавили никакви нови вектори у развоју ситуације. Све је то већ виђено, али је сада заоштрено и јаче изражено. Мислим да то нема везе са некаквим српским унутрашњим моментима, него је везано за предстојећу смену оријентира у америчкој политици.

Др Георгиј Енгељгарт, научни сарадник Института за славистику Руске академије наука

У овом тренутку се поставља читав низ питања у вези са патриотским возом на линији Београд – Косовска Митровица, коме приштинске власти нису дозволиле да уђе на територију Косова.

Какав циљ су имали лидери Србије, укључујући и премијера Александра Вучића када су припремали и унапред рекламирали тако демонстративан корак? Оштра реакција Приштине је била апсолутно предвидива. Штавише, власти сепаратиста су добиле одличан повод за ширење своје контроле у српском делу Северног Косова, куда су најзад увеле и своју специјалну јединицу МУП-а „Росу“. На крају крајева, Приштина засада у овом случају делује као победник. Она је успела да истраје на своме, а српски активисти блиски владајућим круговима морали су да се врате у Београд празних руку.

Својеврстан поклон су добили и НАТО и ЕУ, у виду могућности да докажу сопствени значај у својству сила које гарантују безбедност и стабилност на Балкану, „спремном да у сваком тренутку поново огезне у конфликтима“.

Елемент надреализма у целој тој ситуацији је и чињеница да иницијатор воза, премијер Вучић, већ четврту годину заредом доследно чини принципијелне уступке Приштини, попут Бриселског споразума из априла 2013. године, а затим и приватних споразума. Анулирано је политичко присуство Србије на српским подручјима Косова, север се све време гура под стварну контролу сепаратискичких власти и у њихову корист је решен читав низ инфраструктурних спорова. Премијер је стално демострирао гандијевску трпељивост у свим изазовима и демонстративним наступима албанске стране, наглашавајући неопходност таквог приступа у оквиру политике добросуседских односа коју диктира Брисел.

Оштра смена јавне политике (све до могућности уласка српске војске на Косово у случају прогона косовских Срба, коју је најавио председник Томислав Николић) није толико знак разочарања руководства владајуће српске Напредне странке у политику евроинтеграције, колико је знак да се ближе председнички избори, а можда и ванредни превремени парламентарни избори у Србији. Логика избора и тежња да се прикупи што више поена на „патриотском пољу“ може бити кључ за одгонетање случаја са возом.

Горенаведено се никако не односи на легитимност српских тежњи да се спречи одвајање Косова и Метохије.

Никола Танасић, политиколог и аналитичар портала „Нова српска политичка мисао“

Фарса са „Српским возом“ представљена је у владиним медијима као политичка драма, а у основи представља монолог водвиљског типа српске владе. Прво су српске власти одлучиле да уведу директну железничку линију Београд – Северна Митровица, а затим од тога направиле отужан спектакл лажног патриотизма, чији је једини ефекат било (сасвим очекивано) агресивно реаговање албанских власти у Приштини. Затим је сама српска влада тај исти воз зауставила пред „границом Косова“ на основу неидентификованог „Јутјуб снимка о минирању пруге“, да би се затим испоставило да је пруга била потпуно безбедна. И док су српске власти трагикомично већале о томе шта даље, Албанци су добили идеалан повод за нову провокацију – и њихове до зуба наоружане специјалне јединице провозале су се у блиндираним возилима кроз српске општине и додатно застрашиле и иначе забринуто српско становништво на северу. Прича са возом је сада већ класични пример тога како тренутне српске власти генеришу кризу на Космету тамо где кризе није било, а затим ситуацију остављају у горем стању него што су је затекли. Хајде да погледамо чињенице: прво, железнички саобраћај између севера Космета и централне Србије (линија Северна Митровица – Краљево) обавља се редовно и без проблема од 2013 г., а овом пругом и даље управљају „Железнице Србије“. Друго, на железничкој прузи још увек не постоје „интегрисани административни прелази“, па се саобраћај обавља као између било која два места у Србији. Нема никакве сумње да ће се ово брзо изменити, јер ће после овог инцидента Приштина инсистирати да и железнички саобраћај стави под своју егиду, као што је већ урадила са српским судством, општинским органима, телекомуникацијама, а ускоро и енергетском инфраструктуром. Српске власти које од потписивања Бриселског споразума 2013. године систематски, нелегално и противуставно преносе ингерецније српског суверенитета и државности на тзв. „привремене органе у Приштини“ повремено организују овакве отужне спектакле псеудопатриотског бусања у груди, како би прикрили, без претеривања, катастрофалне резултате косовске политике. Сада цела српска јавност говори о „возу“ (и то највише о томе „како је украшен“), а не говори се о суштинским темама и проблемима српске косовске политике. А то је да је Србија нелегално и противуставно укинула своје општине на КиМ и силом натерала Србе да се интегришу у „косовске институције“, укинула своје судове, порески систем и платни промет, увела Србима границу са „Косовском царином“, натерала их да узимају косовска документа, да плаћају порезе Приштини, дала је Приштини „међународни телефонски код“, пристала на отимање телекомуникационе и енергетске инфраструктуре, сложила се да се косовски Оператер електричног преноса интегрише у међународне организације, баш као што је то дозволила Привредној комори Косова и низу њихових спортских организација. Ових дана смо сазнали и да албанска царина на непостојећој граници не дозвољава поштанске пошиљке које садрже штампани материјал на српском језику! И све то за непуне четири године. А онда су власти у Београду одлучиле да се за све то искупе једним возом у боји српске заставе, који су саме зауставиле пред „границом Косова“ која не постоји, и коју нико не чува (бар још увек не када је у питању железнички саобраћај). Резултат свега тога су јефтини „патриотски поени“ за премијера и председника у предизборној кампањи, и додатни страх за косовске Србе које је Београд препустио самима себи, да би сопственим неодговорним деловањем из месеца у месец све више угрожавао њихову ситуацију.

Јован Алексић, докторанд на Катедри за историју Филозофског факултета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

Срби на северу Косова и Метохије су веома забринути развојем ситуације на овом простору поводом одлуке албанских власти у Приштини да на Јариње пошаљу своје специјалне полицијске јединице (ROSU), са намером да зауставе путнички воз који је након 18 година кренуо из Београда ка Косовској Митровици. То је, да истакнем, отворено кршење договора који је од раније постигнут између званичника Србије и НАТО-а, који подразумева да приштинске власти морају имати сагласност како НАТО-а, тако и локалног становништва, уколико одлуче да пошаљу оружане снаге на север Косова и Метохије. Такође, чињеница је да ROSU код овдашњег живља представља синоним за бруталност и репресију према Србима. Зато су Срби осетили нелагодност и страх, али и чврсту решеност да се, у случају потребе, не дај Боже, супроставе како знају и умеју овој наоружаној формацији, желећи да сачувају своје домове и животе својих најмилијих. По ко зна који пут изостала је реакција ЕУ и КФОР-а, који су морали спречити потенцијално крвопролиће изазвано оваквом акцијом. До тога, срећом, није дошло.

Оне који кажу да је воз у бојама српске тробојке представљао некакву „провокацију“, подсетио бих да аутобус са расељеним Србима у Ђаковици, као и онај са ђацима у Шилову, није био офарбан тим бојама, па су их опет каменовали. И овакви случајеви се нису десили једном, већ безброј пута. Дакле, не ради се о бојама воза и начину његовог унутрашњег украшавања, већ о јасној поруци албанских власти тзв. „Републике Косово“ да на овом простору није пожељно било какво српско присуство. Радило се о путничком возу, школском аутобусу или, пак, српским гробљима. По њима, овде, очигледно, нема места ни за живе ни за мртве Србе. То је, нажалост, тужна и срамотна стварност у којој живимо. А све се то догађа „усред Европе“, у 21. веку. Једном речју, страшно и ужасно.

Ненад Узелац, политиколог, члан Управног одбора Београдског форума и полазник мастер студија Дипломатске академије у Москви.

Теорија коју заступају многи Срби да смо сами криви што воз до Косовске Митровице није прошао (јер је био обојен у српске симболе) слична је оној теорији НАТО-а да за погибију 16 радника РТС у НАТО агресији није крив НАТО него директор РТС. Исто овде нису криви Албанци или НАТО, него ми.

Одлични смо ученици НАТО-а.

Као одговор на приче да је воз послат као намерна провокација од стране Србије и да га није требало слати са српским иконама и називима „Косово је Србија“, Вучић је одговорио: „Прво, у бриселским преговорима је договорено да су они статусно неутрални, тако да нема коме шта да смета натпис Косово је Србија. Постоји други проблем: у нашем српском бићу усађен је осећај кривице да смо ми сами криви за све“ .

Ова реченица о усађеној кривици у Срба је суштина.

Волели га или не волели, овом реченицом је објаснио онај феномен аргумената о провокацији с наше стране. Почнимо да волимо себе и избацимо тај осећај кривице за све из нашег бића па ћемо престати да причамо такве ствари. С друге стране, такве ствари причамо јер полазимо од претпоставке да су намере увек лоше па не допустимо да догађаји и време покажу. Нема провокације у нашем праву на живот и слободу.

Ослободимо се тог осећаја кривице и те ружне претпоставке.

Чак и да прихватимо тај накарадни став као релевантан да постоји део кривице на српској страни, то не мења чињеницу да је политички погрешно тај став истицати. У околностима где смо у жестоком сукобу са Албанцима ми глумимо објективност према непријатељу? Срби никада нису уједињени око злочина, као Хрвати око „Олује“, што је добро, али ми нисмо уједињени ни око сопствене жртве, што је лоше.

Николић је изјавио да ако НАТО на КиМ не може да ради свој посао да је онда непотребан. Још је изјавио да контактирају велике силе које одлучују о човечанству и да очекују преговоре великих сила како да иду даље, да ли да Србија наставља преговоре у оквиру ЕУ или на некој другој платформи. Николић је закључио: „Нема преговора у Бриселу док се ово не рашчисти“.

Ако је „провокација“ са возом имала циљ да се преиспитају преговори у оквиру ЕУ и тражи други концепт преговора, онда треба да подржавам ту „провокацију“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.