Ново заоштравање ситуације на Балкану за „Руску реч“ су прокоментарисали руски и српски експерти. Они нису били једнодушни у оцени поменутих догађаја.
Потпуно је очигледно да су потреси на Балкану везани за предстојећу смену америчке спољнополитичке парадигме. Завршава се епоха олбрајтизма и клинтонизма, и почиње нека друга епоха, а још увек се не може рећи каква ће она бити. Није извесно да ће бити боља, али бисмо желели да се у то надамо. На Балкану се увелико осећа долазак те нове епохе, у вези са чим се запажа некакво нејасно комешање. Косовски Албанци су поставили у Рачку споменик Вилијему Вокеру за живота, тако да Вилијем Вокер, жив и здрав, долази на отварање споменика самоме себи. То нема много везе са зравом памећу, а још мање везе има оно што се сада дешава по питању воза. Ради се о очигледном покушају косовских Албанаца да покажу своју добронамерност и да одобровоље одлазећу америчку администрацију и клан Олбрајт-Клинтон, коме несумњиво припада и Вилијем Вокер. Тачно је да ти људи одлазе из америчке спољне политике, али не одлазе из овог живота, што значи да ће и даље ипак утицати на неке процесе. Зато косовски Албанци показују да су они уз њих.
Са друге стране, Срби шаљу воз са којим је такође везано много апсурдних момената. Нема сумње да је идеја лепа. Народни извођачи који певају у возу – то је веома лепо и дирљиво, али треба одвојити традицију и естетику од политичке сврсисходности. То је знак да Срби не планирају да се одрекну Косова, и тај сигнал је свакако упућен факторима изван Србије, тј. новој америчкој администрацији која долази на власт. Идеја је, међутим, од самог почетка била рискантна. Прецењене су сопствене снаге и потцењене снаге Албанаца, тако да се ситуација усијала у већој мери него што је то у почетку било замишљено. Уопште није извесно да би Албанци исто тако бурно реаговали на овај догађај да је у питању био обичан путнички воз, а не оно што се у првим годинама социјализма у Русији звало „агитациони воз“. Срби су послали сличан „православни агитациони воз“ у коме је била и „агитациона бригада“, тј. културни и уметнички посленици. Сада српске власти кажу да је то био обичан путнички воз, али то је лукавство. Наравно да није био обичан воз. Јасно је да су Албанци некако на то морали реаговати, јер би за њих било понижење да га пропусте без икакве реакције. Са друге стране, не може се са сигурношћу тврдити да су они одреаговали онако како њима највише иде у прилог. Та ескалација конфликта ништа добро не доноси ни региону, ни политичкој самореклами Срба или Албанаца. Реакција Томислава Николића, који је изјавио да ће ако затреба он сам отићи на Косово да ратује, такође је прилично чудна за председника државе. Јавност је то сада дочекала позитивно, али са гледишта саморекламе српских власти на међународном нивоу то изазива одређено чуђење. Ситуација у којој председник земље узима стару дедину пушку и иде да ратује, или чак само говори о томе, са гледишта ауторитета председника није најбоље решење, чак и ако се идеологија остави по страни.Што се тиче ситуације са Вучићем и Јеленом Милић, то је очигледно унапред припремљени конфликт. То није само моје мишљење него и мишљење многих српских аналитичара. Цела та ситуација је изгледала као да је унапред припремљена. Вучић је, чини се, и сам рекао да је још пре наступа знао да ће госпођа Милић то учинити. Милићева, која је блиска одлазећој америчкој елити, и Вучић, који у тој ситуацији треба некако да демонстрира свој патриотизам и своју одлучност у погледу непризнавања независности Косова, одиграли су ту сцену у јавности. За разлику од Николића, који је рекао да ће сада узети оружје и отићи да ратује, Вучић није рекао нити учинио ништа што би га у било ком смислу обавезивало. И његово обраћање Албанцима у вези са возом је такође формулисано прилично апстрактно.
Ми овде сагледавамо причу о добром и злом полицајцу, и то њену најочигледнију манифестацију у последње време. Николић заузима доследнију родољубиву позицију која му омогућава да даје радикалније изјаве, а Вучић је опрезнији и либералнији. Неко можда сматра да је то почетак некаквог раскола између Вучића и Николића, али ја не бих рекао да је тако – ја у то не верујем. То је њихова стандардна подела улога, иста као подела улога између патриотског дела српске политичке елите и њеног, условно речено, прозападног дела.Да резимирам: у српском политичком животу није се догодило ништа ново. Нису се појавили никакви нови вектори у развоју ситуације. Све је то већ виђено, али је сада заоштрено и јаче изражено. Мислим да то нема везе са некаквим српским унутрашњим моментима, него је везано за предстојећу смену оријентира у америчкој политици.
У овом тренутку се поставља читав низ питања у вези са патриотским возом на линији Београд – Косовска Митровица, коме приштинске власти нису дозволиле да уђе на територију Косова.
Какав циљ су имали лидери Србије, укључујући и премијера Александра Вучића када су припремали и унапред рекламирали тако демонстративан корак? Оштра реакција Приштине је била апсолутно предвидива. Штавише, власти сепаратиста су добиле одличан повод за ширење своје контроле у српском делу Северног Косова, куда су најзад увеле и своју специјалну јединицу МУП-а „Росу“. На крају крајева, Приштина засада у овом случају делује као победник. Она је успела да истраје на своме, а српски активисти блиски владајућим круговима морали су да се врате у Београд празних руку.Својеврстан поклон су добили и НАТО и ЕУ, у виду могућности да докажу сопствени значај у својству сила које гарантују безбедност и стабилност на Балкану, „спремном да у сваком тренутку поново огезне у конфликтима“.
Елемент надреализма у целој тој ситуацији је и чињеница да иницијатор воза, премијер Вучић, већ четврту годину заредом доследно чини принципијелне уступке Приштини, попут Бриселског споразума из априла 2013. године, а затим и приватних споразума. Анулирано је политичко присуство Србије на српским подручјима Косова, север се све време гура под стварну контролу сепаратискичких власти и у њихову корист је решен читав низ инфраструктурних спорова. Премијер је стално демострирао гандијевску трпељивост у свим изазовима и демонстративним наступима албанске стране, наглашавајући неопходност таквог приступа у оквиру политике добросуседских односа коју диктира Брисел.Оштра смена јавне политике (све до могућности уласка српске војске на Косово у случају прогона косовских Срба, коју је најавио председник Томислав Николић) није толико знак разочарања руководства владајуће српске Напредне странке у политику евроинтеграције, колико је знак да се ближе председнички избори, а можда и ванредни превремени парламентарни избори у Србији. Логика избора и тежња да се прикупи што више поена на „патриотском пољу“ може бити кључ за одгонетање случаја са возом.
Горенаведено се никако не односи на легитимност српских тежњи да се спречи одвајање Косова и Метохије.
Срби на северу Косова и Метохије су веома забринути развојем ситуације на овом простору поводом одлуке албанских власти у Приштини да на Јариње пошаљу своје специјалне полицијске јединице (ROSU), са намером да зауставе путнички воз који је након 18 година кренуо из Београда ка Косовској Митровици. То је, да истакнем, отворено кршење договора који је од раније постигнут између званичника Србије и НАТО-а, који подразумева да приштинске власти морају имати сагласност како НАТО-а, тако и локалног становништва, уколико одлуче да пошаљу оружане снаге на север Косова и Метохије. Такође, чињеница је да ROSU код овдашњег живља представља синоним за бруталност и репресију према Србима. Зато су Срби осетили нелагодност и страх, али и чврсту решеност да се, у случају потребе, не дај Боже, супроставе како знају и умеју овој наоружаној формацији, желећи да сачувају своје домове и животе својих најмилијих. По ко зна који пут изостала је реакција ЕУ и КФОР-а, који су морали спречити потенцијално крвопролиће изазвано оваквом акцијом. До тога, срећом, није дошло.
Оне који кажу да је воз у бојама српске тробојке представљао некакву „провокацију“, подсетио бих да аутобус са расељеним Србима у Ђаковици, као и онај са ђацима у Шилову, није био офарбан тим бојама, па су их опет каменовали. И овакви случајеви се нису десили једном, већ безброј пута. Дакле, не ради се о бојама воза и начину његовог унутрашњег украшавања, већ о јасној поруци албанских власти тзв. „Републике Косово“ да на овом простору није пожељно било какво српско присуство. Радило се о путничком возу, школском аутобусу или, пак, српским гробљима. По њима, овде, очигледно, нема места ни за живе ни за мртве Србе. То је, нажалост, тужна и срамотна стварност у којој живимо. А све се то догађа „усред Европе“, у 21. веку. Једном речју, страшно и ужасно.Теорија коју заступају многи Срби да смо сами криви што воз до Косовске Митровице није прошао (јер је био обојен у српске симболе) слична је оној теорији НАТО-а да за погибију 16 радника РТС у НАТО агресији није крив НАТО него директор РТС. Исто овде нису криви Албанци или НАТО, него ми.
Одлични смо ученици НАТО-а.
Као одговор на приче да је воз послат као намерна провокација од стране Србије и да га није требало слати са српским иконама и називима „Косово је Србија“, Вучић је одговорио: „Прво, у бриселским преговорима је договорено да су они статусно неутрални, тако да нема коме шта да смета натпис Косово је Србија. Постоји други проблем: у нашем српском бићу усађен је осећај кривице да смо ми сами криви за све“ .Ова реченица о усађеној кривици у Срба је суштина.
Волели га или не волели, овом реченицом је објаснио онај феномен аргумената о провокацији с наше стране. Почнимо да волимо себе и избацимо тај осећај кривице за све из нашег бића па ћемо престати да причамо такве ствари. С друге стране, такве ствари причамо јер полазимо од претпоставке да су намере увек лоше па не допустимо да догађаји и време покажу. Нема провокације у нашем праву на живот и слободу.
Ослободимо се тог осећаја кривице и те ружне претпоставке.
Чак и да прихватимо тај накарадни став као релевантан да постоји део кривице на српској страни, то не мења чињеницу да је политички погрешно тај став истицати. У околностима где смо у жестоком сукобу са Албанцима ми глумимо објективност према непријатељу? Срби никада нису уједињени око злочина, као Хрвати око „Олује“, што је добро, али ми нисмо уједињени ни око сопствене жртве, што је лоше.
Николић је изјавио да ако НАТО на КиМ не може да ради свој посао да је онда непотребан. Још је изјавио да контактирају велике силе које одлучују о човечанству и да очекују преговоре великих сила како да иду даље, да ли да Србија наставља преговоре у оквиру ЕУ или на некој другој платформи. Николић је закључио: „Нема преговора у Бриселу док се ово не рашчисти“.Ако је „провокација“ са возом имала циљ да се преиспитају преговори у оквиру ЕУ и тражи други концепт преговора, онда треба да подржавам ту „провокацију“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу