Где је постојбина чувеног совјетског пива?

Legion Media
Данас се омиљено совјетско „Жигуљовско“ пиво прави у многим пиварама широм Русије и у иностранству. А где је постојбина оног првобитног, оригиналног?

У Самари, граду на реци Волги, испред бара-продавнице при Жиљуговској пивари увек има доста посетилаца. Људи чекају свежу партију и успут испију пар кригли у самој продавници или одмах испод прозора где се издаје овај пенушави напитак. Пиво стиже у продавницу кроз подземни цевовод, па мештани кажу да са његовим укусом нема смисла поредити оно што се продаје у обичној продавници, јер право „Жигуљовско“ не може да стоји дуже од пар дана.

Посетиоци испред испред бара-продавнице „На дне“ при Жиљуговској пивари.

Ред јесте велики, али се посетиоци испред пиваре брзо опслужују: треба само пружити флашу без поклопца, она се напуни директно из црева и одмах се затвори поклопац да не иде пена, а продавац већ точи пиво другом купцу.

У Жигуљовској пивари у Самари.

„Оно је посебно по томе што је точено, а не у амбалажи, зато се лако пије по врућини“, каже житељ Самаре Јегор Самсонов. „Сећам се како смо као студенти ишли пешке кући да бисмо уштедели за који литар пива, да га попијемо овде. А лети, када је бивало баш много народа, дотеравали су додатну цистерну и точили директно из шмрка“.

Русија, Самара, Поглед на фабрику пива „Жиљуљовско пиво“.

„Жигуљовско“ спада међу најпознатије врсте пива у Русији. Настало је на обалама Волге још у 19. веку и у совјетско доба је постало невероватно популарно. Пивару је 1881. године основао Аустријанац Алфред фон Вакано. Самару је изабрао због чисте воде у Волги и добре саобраћајне везе.

Омањи ресторан Жиљуљовске фабрике пива.

Најпопуларнију сорту Вакано је назвао „Венско“ по својој отаџбини. Самарско пиво је под тим називом продавано и у Русији, и у пабовима Европе. Пивара је имала мрежу својих складишта од Варшаве до Владивостока.

Жигуљовска пивара; Радници у погону за прање флаша и точење пива.

Први светски рат је озбиљно уздрмао руску индустрију пива. Императорским указом је уведена „прохибиција“ у земљи, а Вакано је протеран из Самаре због сумње да се бави шпијунажом. После револуције 1917. године он је са породицом отпутовао у Аустрију. У том тренутку је пивара већ била национализована, али није радила. Током 1920-их су Ваканови синови добили дозволу да обнове њен рад, али су неколико година касније били принуђени да и сами напусте земљу, а пивара је у целини постала државна својина и од тада је претрпела доста измена.

Александар Касјанов, главни пивар Жигуљовског пиварског комбината у Кујбишеву (данас „Жигуљовско пиво“)

Пивару је 1934. године посетио тадашњи народни комесар за прехрамбену индустрију Анастас Микојан. Он је високо оценио укус пива које се овде производи, али је побеснео када је чуо „буржујски“ назив. Тако је „Венско“ (бечко) постало „Жигуљовско“, по називу Жигуљовског брда на другој обали Волге. Поред тога, у пивари су прављене и друге врсте пива, али оне нису биле толико популарне. 

Све врсте пива Жиљуљовске пиваре

Као и сваки производ у СССР-у, „Жигуљовско“ пиво је имало свој државни стандард који су израдили стручњаци. Било је то светло лагер пиво јачине најмање 2,8% и са уделом сувих састојака у првобитној сладовини од најмање 11%. Државним стандардом су биле прописане и врсте сировина и време ферментације. По тим стандардима је ово пиво прављено у преко 700 совјетских пивара!

Точење жигуљовског пива.

Зашто тако много? Ствар је у томе што се совјетско пиво продавало „живо“, а оно није могло да стоји дуже од недељу дана. Најчешће је нуђено пиво из најближе пиваре. Куповано је како у киосцима, за ношење, тако и у продавници у обичној стакленој повратној амбалажи.

Није чудо што су у многим совјетским градовима постојале пивнице које су се звале „Жигули“. Бар са овим називом је у Москви увек био једно од најјефтинијих места такве врсте на Арбату (пре неколико година га је посетио Владимир Путин), а у Лењинграду су у истоимени бар често долазили људи из позоришних кругова, мада је у њему понекад било и необузданих посетилаца.

Ентеријер бара „Жигули“ на Калињинском проспекту.

Данас се „Жигуљовско“ пиво прави у свега неколико десетина пивара у Русији и бившим совјетским републикама, али се још увек издваја по укусу, јачини и начину справљања. Житељи Самаре кажу да се укус „Жигуљовског“ које се точи директно у пивари практично није променио током свих ових година, али је практично немогуће пронаћи такво пиво изван области, јер оно не може дуго да стоји. И данас људи чекају у редовима да купе „Жигуљовско“, јер је оно сада локални специјалитет.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“