Биће које личи на медузу почивало је на површини браонкасте течности, у тегли од три литра држаној „у прозору“, и плашило совјетску децу, док су одрасли били убеђени да тај слаткасто-киселкасти напитак „лечи све болести“, тј. побољшава варење и микрофлору црева, и отклања мамурлук. Тај „осми путник“ је морао претходно бити одгајен, што је многе посебно привлачило.
Чајна гљива или комбуха је ферментисани напитак на бази слатког чаја, квасца и ацетобактерија. Сама гљива је зооглеа (слузаво „тело“ које се формира услед активности бактерија). Бактеријска култура се стави у заслађени чај којим се она храни, и остави се да одстоји. После извесног времена колонија добија облик онога што се зове „чајна гљива“, а течност у којој она борави може да се пије као освежавајући напитак, и он може имати чак и благо алкохолно дејство. Да би се одгајила „тегла чајне гљиве“ било је довољно откинути комадић бактеријске масе из комшијине тегле. Срећом, гљива је гајена у скоро сваком совјетском стану.
За разлику од чајне гљиве, ово лековито средство није представљало само апстрактну претњу „са прозора“, него је изазивало сасвим реалне ноћне кошмаре код совјетске деце. У она времена је владало убеђење да без рибљег уља уопште није могуће стасати у здраву одраслу особу. Делимично је то било тачно, јер исхрана у СССР-у није свуда била избалансирана и пуна омега 3 масних киселина. Због тога се ово уље давало деци директно из кашике, и поред њиховог очајничког отпора. Тада није било капсула без укуса и мириса које је лако прогутати. Рибље уље је прописивано и код рахитиса, и за јачање имунитета после болести, јер оно има доста витамина А и Д.
Он је изгледао као чоколадна плочица. Деца су га обожавала. Али знате ли шта је то заправо? То је албумин (протеин) из крви бика, или, другим речима, бичја (волујска) крв.
Својевремено је установљено да само беланчевине животињског порекла садрже гвожђе које људски организам усваја. Хематогеном је лечена анемија и слабост. Коришћен је после обилног крварења или без неког видљивог разлога, чисто „да образи буду румени“. А да нико не би мислио на крв, у СССР-у је ова супстанца мешана са слатким кондензованим млеком, малтодекстрином и какаом и продавана је у облику плочица у симпатичним омотима. Хематоген је раније, до 1940-их, био медицински препарат, микстура од воловске крви, глицерина и вина. Облик „крваве чоколадице“ је био много прихватљивији.
Плод жбунасте пузавице Орлови нокти је био доста популаран. По боји личи на боровницу, али у њему има три пута више антиоксиданата, док по садржају магнезијума и натријума нема премца у биљном свету. Поред тога, плодови ове биљке сазревају веома рано. То је први бобичасти плод који после зиме може да нахрани организам витаминима. Има много начина на које се овај детокс организма може конзумирати. Од њега је прављен компот, желе, слатко, смути, фил за пите, или је плод једноставно цеђен и тај сок је узиман три пута дневно по једна супена кашика.
У питању је прехрамбени производ од смеђих морских алги. То је био најјефтинији и најдоступнији извор јода у Совјетском Савезу у време када со још није била јодирана. Од ламинарије је прављена конзервирана салата „Далекоисточна“, и то искључиво у залемљеним лименим конзервама. Проблем је био у томе што совјетски грађани нису радо јели жилаву и „растегљиву“ ламинарију, па су ове конзерве издаване као додатак оброцима у предузећима. Тако је јод принудно дељен грађанима.
Совјетске домаћице су проблем ламинарије решиле тако што су је мешале са другим састојцима – јајима, сиром, мајонезом, тј. са нечим што „убија“ непријатан укус.
И ово су биле конзерве, али за разлику од ламинарије, биле су веома популарне. Овај далекоисточни деликатес се у почетку слободно продавао у совјетским продавницама у централном и европском делу Русије, а када су људи схватили колико је укусан и сазнали колико је користан, одмах је постао дефицитарна роба. Кукумарија је, наиме, врста веома драгоценог морског мекушца, морског краставца.
Кукумарија споља не изгледа привлачно, али је укусна. Нежно месо кукумарије или морског краставца добро се слаже са сосом од парадајза, пропржено са воћем или у пилаву. Али то није најважније. Лакше је рећи у којим случајевима морски краставац НЕ помаже, јер је списак његових лековитих својстава веома велики. Кукумарија помаже у проблемима са штитном жлездом, костима и зглобовима, чисти крв од холестерола и шећера, убрзава регенерацију ћелија, нормализује притисак, подиже потенцију и садржи много масних киселина.
Црни кавијар је у Совјетском Савезу коришћен као мезе уз вотку или као драгоцена валута, али и за лечење деце. Педијатри су током 1970-1980-их саветовали да га конзумирају људи који пате од недостатка хемоглобина и гвожђа, тако да су брижне мајке буквално кљукале њиме своју децу.
Нема сумње да је овај производ суперспецијалитет, јер јача срце и крвне судове, побољшава вид и активност мозга. Није случајно проглашен за главни допинг у земљи (као алтернатива забрањеним средствима допинга), тако да је совјетска фудбалска репрезентација на Олимпијади у Сеулу 1988. године била максимално опскрбљена кавијаром. Можда је то један од разлога што је „зборнаја“ тада освојила олимпијско злато, други пут у својој историји. Са друге стране, није препоручљиво ни претеривати са црним кавијаром – може се зарадити камен у бубрегу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
