Дивље биље које Руси користе као храну

Николај Доњецк/Getty Images
Данас се чудимо како су наши преци јели лободу, а она је спасавала људе од глади и смрти. Које још траве су Руси користили (а неке од њих још увек користе) у своме кулинарству?

Драги читаоци,
У новонасталим околностима наш сајт и наш Facebook налог могу бити подвргнути ограничењима или блокади. Да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Пре неколико векова руски сељаци су током целе године у исхрани користили плодове из сопственог домаћинства. У лето и јесен су остављали зимницу, сушили су печурке и различито биље. Ево неколико неочекиваних биљака које Руси користе у спремању хране.

1. Лобода

Од белих једараца лободе у 19. веку се у пролеће пекао хлеб и тако је попуњавана „хлебна“ пауза до нове жетве. Лав Толстој је писао: „Скоро сви користе хлеб са лободом, са 1/3 и понегде са 1/2 лободе. То је црни хлеб, црн као мастило, тежак и горак. Тај хлеб једу сви – и деца, и труднице, и дојиље, и болесници... Хлеб са лободом не може сам да се једе. Ко се наташте наједе само тог хлеба, повратиће“.

Прилично је компликовано направити брашно од зрна лободе (узгред, та биљка је сродна кинои), али је зато врло лако користити њене зелене делове за храну. Стабљике лободе су додаване у салату и чорбу. Могле су се јести и без термичке обраде, довољно је било да се уберу у пољу за време рада.

Понекад организам негативно реагује на лободу, али се ова биљка користи и у народној медицини, јер садржи много корисних аминокиселина, витамина и етарских уља. Она побољшава варење, регулише рад бубрега и корисна је за срце и крвне судове.

2. Птичја грахорица (граорица, Vicia cracca)

Поред лободе у пролеће је као храна коришћено и корење птичје грахорице. У архивима Санктпетербуршке академије наука сачувани су записи о томе како су у Карелији у пролеће печене помало горке лепињице од ражаног или пшеничног брашна и од брашна добијеног млевењем корена птичје грахорице. „Ова трава расте на обалама великих потока и може бити висока три четврти аршина (око 54 цм). Када дође пролеће мештани чупају корен, суше га и од њега праве брашно“.

Ова махунарка није захтевна у погледу температуре и може да се гаји на пољима пре сетве житарица или кромпира. Сада се углавном користи у пољопривреди као сточна храна. Зелена маса садржи преко 20% протеина, а такође различите аминокиселине.

3. Детелина

Народни назив ове биљке у Русији је „кашка“ (кашица), па није ни чудо што се користи за храну. Посебно деца радо једу детелину, јер их у лето привлаче цвасти пуне слатког нектара. Пчелари праве светли мед боје ћилибара од цвета детелине. Поред тога, цветови детелине се суше и од њих се прави чај. На Кавказу се они киселе и зими додају у салату. Раније, у време гладне године, осушене цвасти и листићи детелине додавани су у брашно од кога се пекао хлеб. Зелени део биљке су ради бољег укуса додавали у шчи и „ботвињу“ (хладну чорбу од зеленог лиснатог поврћа).

Медицина пореди корисна својства клевера са дејством женшена. Детелина је добра за дијабетес, бронхијалну астму и анемију, а користи се и као антисептик.

4. Кипровина (врбица, врбовица) или Иван-чај

Лековити напитак од Иван-чаја први пут се помиње у рукописима из 12. века. Александар Невски га је после битке против крсташа први пут пробао код локалних кнезова у Копорју (близу Санкт Петербурга). Одмах сутрадан је осетио несвакидашњу бодрост и наложио мештанима да скупљају ово биље (кипровину) за тај чај, како би се ратницима у боју олакшале муке. Масовна производња чаја од кипровине покренута је у 18. веку за време императорке Катарине II. Тада је почело снабдевање главног града Иван-чајем и његов извоз у друге европске престонице. Била је то домаћа и јефтинија замена за кинески чај.

Раније се „иван-чај“ могао видети у многим домаћинствима где је сушено биље. Веома је распрострањен у Русији. Зелени делови кипровине су додавани и у зелени шчи и у салате. Од осушеног корења је прављена замена за кафу. Данас се ова биљка најчешће користи за справљање чаја и меда („мед од кипровине“).

Иван-чај се препоручује код авитаминозе и прехладе, а такође за превентиву од можданог удара и инфаркта, као и од болести урогениталног система.

5. Коприва

Стари Словени су веровали да коприва одгони зле духове и може да заштити од урока. Често су носили гранчицу коприве у џепу као амајлију, плели су од ње наруквице или су на ограду качили венац од коприве.

Један од најчешћих рецепата од ове „царице свих трава“ је чорба шчи од коприве. Тај рецепт садржи и књига „Кулинарске белешке“ („Записки поваренные“) Сергеја Друковцева из 1779. године. Коприву би бланширали и додавали јој јаја, говедину и сланину. Понекад се у шчи са копривом додаје штавељ (кисељак) ради добијања киселкастог укуса. Коприва се и данас додаје у салату и омлет, и суши се за зиму.

Коприва побољшава варење, користи се против кашља, а такође у шампонима и другим козметичким средствима.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“