Која јела су припремана на традиционалној руској свадби

Getty Images
Свадбена гозба у Русији трајала је неколико дана, понекад чак и недељу дана. Богата трпеза је била доказ да је младожењина породица имућна, а многа јела су припремана са циљем да се будућој породици пожели срећа и многобројно потомство.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Првога дана свадбеног пира младенци су се после венчања заједно са родбином и пријатељима гостили за посебном трпезом.

Руски етнограф Иван Голишев овако је описао свадбу у Владимирској области (близу Москве): „Позива се цела младожењина и младина родбина. На капији их дочекују отац, мајка и младожења. Отац уручује млади „каравај“ од тамног брашна (округли обредни хлеб украшен фигурицама од теста) и до земље се поклања прији и пријатељу (младиним родитељима). Пред почетак вечере износе се три чаше вотке, воћног ликера или црног вина, или медовине, зависи шта ко пије“ („Богојављењска Слобода Мстјора Владимирске губерније Вјазниковског округа“, 1863).

Михаил Шибанов, „Прослава венчања“, 1777.

Предјело се састојало од бута, овчије главе и пихтија. Затим је следила чорба, и то од гушчијих изнутрица. Наравно, јеловник је у великој мери зависио од места. У другим регионима су домаћице могле да праве шчи (чорбу од купуса), резанце у месном бујону или боршч.

Што је породица богатија, више је меса на трпези

Затим је следило друго јело. Голишев каже да је то била каша од проса и различити комади овчијег, прасећег или гушчијег меса. Сматрало се да је славље богатије што је на свадбеној трпези више јела од меса и рибе. Због тога су се уочи свадбе клале свиње ако је младожењина породица могла то да приушти.

Константин Маковски, „Бољарски свадбени пир“, 1883.

„Када се послуже изнутрице од овна, младожења извади бубрег, исече га на најситније комаде и подели са виљушке свим присутним... Када се износи гусан, младенци устају од стола и одлазе да се пресвуку“, пише етнограф.

Док су гости јели, младенци нису окушали храну и пиће. Могли су само симболично да се послуже пре гозбе. На северозападу Русије младенцима је изношена пита филована рибом „да би било много деце, као рибе у реци“, и млеко са брусницом „да буду здрави као ’крв и млеко’ (руски израз који се користи када је неко доброг здравља)“.

Руски етнограф Михаил Забиљин у књизи „Руски народ. Његови обичаји, обреди, предања, сујеверја и поезија“ (1880) описује још један занимљив обичај: „Испред места где су седели младенци стављан је сто и преко њега три столњака, један преко другог. На њих је стављан сланик са сољу, „калач“ (бели хлеб у облику плетенице или катанца) или „перепеч“ (врста ватрушке, отворена земичка са пуњењем) и „творог“ (млади растресити сир)... Када је гостима изношено треће јело, тј. лабуд, пред младенце је стављано печено пиле. Сведок на венчању са стране младожење би узео то печено пиле, умотао га у столњак, онај који је у средини... и ставио би пиле пред младенце“.

Други дан свадбе је у младожењиној кући био испуњен песмом и игром, а трећега дана је млада супруга демонстрирала своју кулинарску вештину, тј. правила је гостима разне пите.

„Каравај“ – најлепши свадбени хлеб

У старој Русији је постојао обичај да се младенци после венчања дочекују са хлебом и сољу на прагу родитељске куће. Тај хлеб се звао „каравај“. За свадбу је он прављен да буде округлог облика, украшаван је плетеницама, цвећем и лабудовима од теста. Облик круга је симболизовао сунце и уједно плодност и благостање. Сматрало се да „каравај“ треба да пече жена која је срећна у породичном животу и има здраву децу, јер ће у том случају и нова породица бити срећна.

Рјабушкин А. П. „Ишчекивање младенца са венчања у Новгородској губернији“ 1891.

Сваки украс на каравају има посебан смисао. Прстенови симболизују брак, класје је симбол плодности и изобиља, голубови или лабудови су симбол верности, цвеће симболизује женственост, а калина љубав.

„Каравај“ је био намењен пре свега младенцима. Они би одломили по парче на прагу куће, али је током гозбе сваки гост такође морао да проба комадић „караваја“ и да на тај начин подели радост са младенцима.

Пуњена погача у облику кнежеве капе

„Курник“, затворена вишеслојна погача са филом и отвором на врху, такође је дуго уживао статус обредног свадбеног хлеба. Печен је у облику четворостране или осмостране капе налик на раскошну капу руског кнеза Владимира Мономаха који је владао у 11. веку.

„Курник“ је печен са филом од пилетине и пшеничних зрна. Кокошка и петао су симболизовали добро потомство, а пшеница богатство и плодност. Понекад су у курник „за срећу“ стављане љуске од јајета или пилеће кости. Ако младожењини родитељи нису били имућни и нису имали довољно новца за пиле, онда су пекли погачу са јефтинијим филовима, тј. са просом и печуркама, коренастим поврћем или купусом. Обично су печена два „курника“ – један за младу, други за младожењу. Младин је украшаван цвећем и птицама (знак женствености и лепоте), а младожењин фигурицама у облику људи и животиња (симбол изобиља и породице са пуно деце).

Рјабушкин А. П. „Сељачка свадба у Тамбовској губернији“, 1880.

Прича се да је у појединим областима постојао обичај да се „курник“ за време гозбе ломи изнад младине и младожењине главе. Сматрало се да ће младенци богатије живети уколико се што више пшеничних зрна проспе на њихове главе.

Поред великих пуњених погача, на свадбеној гозби је увек било и много малих пирошки са различитим надевима, између осталог и „растегај“ (дугуљасто квасно пециво са великим отвором на средини у коме је надев). Они су током целе гозбе изношени уместо хлеба. На дезерт су печене слатке пите (филовано пециво) и медењаци.

„Сеоска свадба“, Ткачов С. П.; Ткачов А. П.

После револуције 1917. године власт се окренула против Цркве, тако да је и обред венчања престао да се упражњава како у великим градовима, тако и у селима, а заједно са њим су нестали и многи свадбени обичаји. Изношење „караваја“ са сољу пред младенце један је од ретких гастрономских обичаја који су опстали до данашњег дана.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“