Кафа се у руским документима први пут помиње 1665. године, када је прописана цару Алексеју Михајловичу као лек против надимања стомака, главобоље и кијавице. Не зна се да ли је она тада помогла руском владару, али се зна да се кафе напио тек Петар Велики за време свога другог боравка у Холандији 1697. године.
„Скупштина за време Петра I“, 1858, Станислав Хлебовски.
Руски музеј/Public domainПетар је пробао кафу код Николаса Витсена, градоначелника Амстердама и управника Британске источноиндијске компаније (British East India Company). Руском цару се напитак допао, после чега је Холандија почела да испоручује Русији кафу у зрну са својих плантажа на острвима Јава, Суматра и Цејлон.
Штавише, Петар се толико „загрејао“ за кафу да је 1714. године, за време отварања Кунсткамере, првог музеја у земљи, наредио да „свако уђе бесплатно, и ако неко дође са друштвом да гледа ретке појаве, угостити их на мој рачун шољицом кафе или чашицом вотке“.
Цар је наредио да се кафа пије на скупшинама, а представници виших слојева друштва су били принуђени да поштују његове указе, иако је њима кафа била неподношљиво горка. Крајем Петрове владавине, 1724. године, у Петербургу је радило петнаест крчми где се могла попити кафа. Истина, тамо су одлазили углавном странци.
Многе Петрове „новотарије“ нису се допадале руском свештенству, па је то важило и за кафу. Појавиле су се овакве изреке: „Чај је проклет на три сабора, а кафа на седам“, „Кромпир је проклет, чај је двоструко проклет, а дуван и кафа троструко“, „Ко кафу пије, тога ће Бог да убије“.
Портрет Катарине II, 1770, Фјодор Рокотов.
Ермитаж/Public domainПрва „кућа кафе“, где се могла купити кафа у зрну, у Петербургу се појавила 1740. године захваљујући братаници Петра Првог Ани Ивановни. Она је била страствена поклоница овог напитка и конзумирала га је свако јутро.
Прве кафеџинице држали су дошљаци из Холандије, Немачке и Енглеске. Они су кували кафу у бакарним или лименим џезвама, филтрирали су је а затим пили онако како су навикли да раде код куће. На пример, пили су је на немачки начин, тј. без додатака, или на бечки начин, са умућеном слатком павлаком, или су додавали мед, чоколаду или шећер.
Студенти у кафеџиници пред читање стихова.
Репродукција цртежа Б. Лебедева/TASSЗа императорку Катарину II, која је такође пореклом била Немица, говорило се да на дан попије и по пет шоља јаке кафе, а за једну такву кафу је трошено по 400 грама млевених зрна. Наводно је један поданик попио шољу коју му је понудила императорка и умало није умро јер је срце почело јако да му лупа.
Одмор – кафа и вотка, 1913, Фредерик де Ханен.
Public DomainСа ширењем кафе постало је популарно и гледање у шољу. Оно се први пут помиње у документима из средине 18. века, а крајем века су већ штампане књиге са инструкцијама како правилно тумачити „симболе“ на дну шоље. Високо друштво је на своје балове и пријеме почело да позива жене које „умеју“ да гледају у шољу.
„Портрет О.С. Цетлина и Д.В. Висоцког. Уз шољицу кафе", 1913. Леонид Пастернак.
Курска државна галерија слика „А.А. Дејнека“/Public DomainПостоји легенда да је једна циганка 1799. године гледала у шољу императору Павлу Првом и видела да ће „брзо умрети“, за што умало није и сама страдала. Император је убијен 1801. године.
Кафа у јесен, 1900-1912.
Фотографија из архива Ивана Владимировича Јегорова/Russia in photoГледање у шољу је било популарно међу племићима и у круговима око царске породице, јер је кафа само њима била доступна. Обични људи нису могли да је пију све до почетка 19. века.
Руска војска је 1805. године ушла у Аустрију за време рата Треће коалиције и тамо је видела како локално становништво са задовољством пије кафу. Руски војници су назвали напитак „кава“ и такође почели да га пију. Прича се да су у почетку пили „каву“ кашиком, из великог тањира, као чорбу.
Са војском је кафа дошла у Русију на велика врата, али не само из Западне Европе, него и са Истока. Козаци који су служили на граници и учествовали у рату против Османлијске империје (1806-1812) као трофеје су донели вреће са кафом у зрну и џезве за њено кување. Тако је кафа постала популарна на обалама Азовског мора и на Кавказу. Козачке жене су уобичајиле да у подне зову на кафу пријатељице и рођаке. Уз кафу су нуђени зачини или кремаста слатка павлака.
7. април 1977. Нова серија апарата за кафу са аутоматским регулатором температуре спремна за испоруку.
Максим Блохин/TASSКао доказ да је у 19. веку кафа постепено продрла у домаћинства свих слојева становништва може послужити и чињеница да су се 1820. године појавили самовари за кафу. Изгледали су као спљоштени цилиндар са равним издуженим ручкама са страна. Уз такав самовар је ишао и оквир са петљом на коју се качила врећица са млевеном кафом. Самовар је имао два одвојена суда – један је био за чај, други за кафу.
Самовар са две славинице, за чај и за кафу, рад с почетка 19. века.
Николај Пашин/SputnikПојавиле су се и методе за штедњу кафе. У њу је додавана цикорија, или је кафа у целини кувана од нечег другог (од препеченог јечменог брашна, здробљеног жира, цвекле, семенки крушке, коре лубенице и корена маслачка).
Кафа (инстант и у зрну), Московски прехрамбени комбинат.
Борис Бабанов/SputnikПред почетак Првог светског рата увоз кафе у Русију је добро функционисао. У ратним годинама је овај напитак ипак постао луксуз. Затим се до 1930. године поново појавила увозна кафа, али је и даље то био скуп и дефицитаран производ. Тек у време Леонида Брежњева (1964-1982) кафа је постала доступнија. Генерални секретар је и сам волео да почне дан шољицом кафе са млеком. Тада су се зрна ове биљке увозила углавном из Бразила и Индије, а 1972. године је СССР покренуо сопствену производњу инстант кафе.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
