Вотка не губи на популарности и захваљујући својој универзалности већ дуже време се убраја међу најпознатија алкохолна пића на свету. Зато је посебно изненађујуће како мало су о њој успели да сазнају историчари.
„Љубитељи песме славуја“ Владимир Маковски, 1872-73
Третјаковска галеријаСпецифичан прототип вотке настао је у Старом Египту, али добијена течност је коришћена само у медицинске сврхе. Према различитим подацима, поново се појавила на Блиском истоку у X веку, али ни ту није била распрострањено пиће, с обзиром да муслимани не конзумирају алкохол.
У Русији се жестоко алкохолно пиће – каква је вотка - први пут појавило тек 1386. године са доласком изасланства Републике Ђенове. Али царском двору се пиће није допало. У то време у Русији су, наиме, била цењена друга пића са мањим уделом алкохола, као што су медовина, квас, вино и пиво, док се оно што су донели Ђеновљани Русима учинило превише јаким. Одлучено је да се користи само као лек и то у веома разблаженом облику. Отприлике у исто време монах Исидор, затворен у московском Чудовском манастиру, измислио је „самогон“. „Самогон“ је скоро исто што и вотка, али док се вотка добија мешањем етил-алкохола и воде, „самогон“ се добија у процесу врења житарица – пшеница, јечма, овса и других.
Нико од историчара није успео да утврди годину, па ни деценију, када се у Русији појавило „хлебно вино“, како су тада називали вотку. Постоји легенда о томе да је вотку наводно створио хемичар Дмитриј Мендељејев, али она није тачна.
Д.М. Мендељејев, 1904.
Ф. Блумбах/SputnikМендељејев је истраживао међусобни утицај молекула и покушавао да схвати зашто се при мешању воде и алкохола у једнаком односу добија мање течности него пре мешања. Томе је и посвећена његова дисертација „О мешању алкохола и воде“. У тексту се не спомиње укус вотке или њен утицај на људски организам. па ипак, управо истраживања Мендељејева послужила су као основа за израду стандарда вотке 1894. године. После објављивања Мендељејевљевог научног рада власти су патентирале његов састав вотке под називом „Московска посебна“. Алкохол на бази житарица разблаживао се водом до тачно четрдесет тежинских процента алкохола.
Упркос свему томе, вотка је постала препознатљива као „руско пиће“. Међутим, то се догодило тек у XX веку захваљујући вештом брендирању. Смирнов, главни произвођач вотке у Руској Империји, кога су називали „краљем вотке“, после револуције 1917. године је емигрирао, а 1933. продао права на производњу вотке „Smirnoff“ америчком бизнисмену, који их је 1938. препродао компанији „Hueblein“. Руско порекло бренда је учинило своје. Тако је вотка у масовној свести почела да се препознаје као руско пиће. Овај бренд до данас остаје у врху најпродаванијих вотки на свету.
Порекло речи „вотка“ није ништа мање сложено питање од историје самог пића. Вотка није ништа друго него деминутив од речи вода, али није познато када је ова реч почела да се користи као назив за алкохолно пиће.
Вотка се у Русији називала „хлебно вино“, „полугар“, „самогон“, „горелка“, „пеник“. Назив „вотка“ је, наравно, коришћен, али само незванично, у говору.
Први званичан документ у којем је употребљена реч „вотка“ је указ Петра I из 1683. године „О опорезивању разних вина и вотки које се увозе преко мора“. На етикетама пиће се тада називало „стоно вино“, „очишћено вино“ и наводила се његова јачина, док су се прве етикете са речју „вотка“ појавиле тек крајем XIX века.
У руској крчми, седамдесетих година 19. века
Вильям Каррик/TASSСве до увођења монопола на вотку 1902. године постојала су истовремено два назива: вотка и вино (стоно, хлебно, ојачано и друго). Ова пракса је окончана увођењем стандарда 1936. године, којим је прецизно прописано да је вотка „безбојна и прозирна мешавина ректификованог етил-алкохола са водом“. Осим тога, овим стандардом је утврђена технологија производње.
Неки сматрају да је вотка одлично пиће за чишћење рецептора укуса које треба конзумирати пре служења наредног јела. Такву функцију, иначе, има ђумбир код сушија. Али у руској култури вотка заузима посебно место. Историјски Русија је поседовала мале ресурсе за производњу вина, али обиље житарица од којих се вотка и производи – зато се и називала „хлебно вино“. Тако је настала специфична култура испијања и специфични ставови о томе како се правилно конзумира вотка.
Овако о њој говори главни сомелијер угоститељског холдинга „Maison Dellos“ Сергеј Аксеновски: „Конзумирање вотке је читав ритуал. Она се обично пије као аперитив или дигестив, што се у Русији каже 'пред полазак' („на посошок“). Понекад се вотка пије током читавог оброка, ако јеловник указује на њен избор као основног пратећег напитка. Такав јеловник ће се састојати пре свега од различитог укисељеног поврћа – с обзиром да се таква зимница некада припремала у свакој кући, а кисело-слан укус се одлично слаже са вотком. Вотку иначе треба пити прохлађену, готово ледену – тако је најбоље.“
По Сергејевом мишљењу, са вотком се такође одлично комбинује усољена или димљена риба: скуша, харинга и лосос. Осим рибе, са вотком добро иде и сланина, као и различита месна јела: „буженина“ (празнично руско јело - печен крупан комад говедине или свињетине), сушена говедина и димљена шунка. Још једна популарна варијанта је „форшмак“ – јело од харинге, црног лука и куваних јаја.
„Најрускије“ комбинације уз вотку су, наравно, руске палачинке, кавијар и боршч. Кавијар је посебан производ у култури испијања вотке. Она добро иде и уз црни и уз црвени, мада се вотка са црним кавијаром сматра за једну од најбољих гастрономских комбинација.
Тако да постоји огроман избор намирница и јела уз које се вотка може конзумирати. Можда само никако не пасује уз десерт.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
