Место где се пило кратко и достојанствено: Какав је то руски феномен звани „рјумочна“?

„Рјумочна“ (од рјумка (рюмка) — чашица за жестока пића) чисто је совјетски феномен. Били су то нарочити кафе-ресторани у спартанском духу. Специјализовани за жестока алкохолна пића уз која су за мезе служени сендвичи. Овакви барови својевремено су били доступни најширим народним масама у форми „културне доколице“.

„Мушкарци који су пили порто у улазима, попут револуционара окупљених на скупу у илегали, или под осликаном печурком у дечјем паркићу, сада су могли да сврате у пристојан локал, испију чашицу и интелигентно поједу. Нешто слично у то време није могло ни да се замисли“. Овако је писао новинар Леонид Рјепин у својим „Причама о Москви и Московљанима за сва времена“.

Први барови под називом „рјумочна“ у СССР-у отворени су у Москви 1954. године. По речима московског историчара Александра Васкина био је то политички потез новог шефа државе, првог секретара ЦК КПСС Никите Хрушчова коме је без одлагања било потребно да освоји симпатије народа и стекне ауторитет.

„Идеја да се у Москви отворе барови ‘рјумочна’ не да је била добра, него фантастична! Ланцем локала тог типа партија и влада показали су необичну бригу за здравље и културну доколицу народа“, писао је Леонид Рјепин.

Кафе-ресторани „рјумочна“ имали су задатак да љубитељима ликера и вотке пруже културнији угођај, како ови поменута пића не би испијали на јавним местима. Међутим, поједини локали постали су уточиште за грађане који нису успели да пронађу своје место у послератном СССР-у.

„На углу улица Мајаковског и Некрасова (Лењинград) налазила се застрашујућа ‘рјумочна’, препуна инвалида без ногу. Одатле је допирао мирис влажне овчје коже, несрећа, вриска, туча, била је то страшна послератна ‘рјумочна’. Стицао се утисак да су људи свесно опијани, сви ти патрљци, богаљи, бивши официри, војници, наредници. Није пронађен начин да им се пружи уточиште и посао, и то је био један од излаза“, речи су писца Валерија Попова.

Јефтино и добро

У баровима „рјумочна“ точени су вотка, порто, ликери, понегде вино и коњак. Уз сваку чашицу ишло је скромно мезе, сендвич са кобасицом, сиром, јајетом, харингом и папалинама. На сендвич од сто грама долазиле су четири папалине.

„Незгодно је било једино то што се после прве чашице јављала жеља да се попије још једна, а сендвич је био више него довољан. Генерално, призор је био следећи. Мушкарци стоје и испијају једну за другом чашицу, а од сендвича праве Криви торањ у Пизи“, присећао се Рјепин.

У совјетским баровима „рјумочна“ није било столова и конобара. Посетиоци би стали у ред и добијали од шанкерице једноставну поруџбину, а затим одлазили до барских пултова.

„Чувени угоститељски објекат, мирис вотке, цигарета, гости само мушкарци, без опијања карактеристичног за пивнице и без досађивања и лепљивих дугих разговора. Тргнеш чашицу, поједеш сендвич, културно, кратко“. Овако је кафе-ресторан „рјумочна“ описивао совјетски писац и публициста Данил Грањин.

Једноставност је подразумевала и ниске цене, па је одлазак у „рјумочну“ на паузи себи могао да приушти сваки грађанин. И ценовник и сендвичи били су исти у целом Совјетском Савезу, присећа се Александар Васкин.

„Цене смешне, тишина, ред. Све ћутке, достојанствено. Скочиш и одјуриш даље, кући, у госте, на концерт филхармоније“, писао је о врлинама ових локала петербуршки историчар Лав Лурије.

Прислушкивање уз чашицу вотке

Генерално, у ресторанима овог типа окупљао се приличан круг људи.

„У ‘рјумочној’ су били једнаки фабрички радник и новинар, инжењер и водоинсталатер. Није то био само ‘мушки клуб’ него и место на коме су се окупљали различите феле људи. Место, на коме су могла да се спроводе социолошка истраживања и проучава структура друштва“, сматра Александар Васкин.

И држава је то и чинила, стварно је проучавала. Како истиче Лав Лурије, педесетих година прошлог века, готово половина такозваних политичких случајева покретана је због слободоумља у овим баровима.

„‘Рјумочна’ је остајала уточиште квалификованих, паметних радника који су дефинисали социјални профил града, озбиљних, мушкараца који су зарађивали, ишли на стадион Киров, одмор проводили у фабричким стационарима и на плацу. Ови локали у које се залазило после завршеног радног времена, имали су улогу сличну пабовима у Енглеској“, истиче он.

Барови „рјумочна“ данас

Генерални секретар ЦК КПСС Михаил Горбачов покренуо је 1985. годину кампању против алкохола. У кампањи активно спровођеној две године смањена је производња и продаја јаких алкохолних пића. Мере су погодиле и барове „рјумочна“.

Следећи удар догодио се после распада Совјетског Савеза. Формирањем ресторанског тржишта у земљи, као и појавом нових формата угоститељских објеката, кафе-ресторани „рјумочна“ постали су носталгични локали са верном публиком која је бивала све старија.

„Овај тип ресторана није реконструисан, нити је нестао. Опстао је попут Ростралних стубова, „Зенита“ и белих ноћи, не мењајући функцију. Просечна старост посетилаца одговара пензионерима, готово сви су се од ране младости формирали у складу са једноставним и строгим стилом „рјумочних“. Сви који су пили много, нису преживели деведесете. Остали су прекаљени ветерани који знају своју норму и навикли су да „културно“ пију. Тако ситуацију у Санкт Петербургу описује Лав Лурије.

Како истиче, управо у северној руској престоници барови „рјумочна“ и даље су популарни. По његовим речима има их више него у Москви. Међутим нове посетиоци није лако привући старим локалима.

„Кафе ресторани ‘рјумочна’ не подносе стилизацију. Забележено је неколико покушаја да се направи нешто у том стилу за млађе и платежно способније госте, али сви су пропали. Омладина пије знатно мање него њихови очеви и дедови, а вотку нису заволели. Локални хипстери преферирају испијање шутера у тренди баровима, негде у Думској или Фонтанки. А прави љубитељи овог типа ресторана не посежу за новим локалима, јер су скупи. Барови ‘рјумочна’ су засад живи, али полако изумиру заједно са својом клијентелом, као дебели часописи или играње домина у дворишту“, закључује Петербуржанин Лурије.

У Москви, Санкт Петербургу или неком другом граду у Русији, није тешко наћи „рјумочну“. Ресторани овог типа се и даље отварају. Ипак не држе се сви власници принципа старе школе „рјумочних“, демократичности, једноставности, јефтиноће. И стилизована у духу СССР у ентеријеру и менију, нова „рјумочна“ и даље одговара савременим ресторанским стандардима.

Аутентично совјетско наслеђе ових барова скрива се иза тешко уочљивих фирми, у подрумским просторијама, међу оданим гостима. Тамо је и јефтино и добро, уопште није модерно, али јесте аутентично. Осим што су ставили нормалне столове и столице.