„Шчи и каша, то је храна наша“, гласи руска пословица. Стога уопште не чуди да је каша свакодневно присутна у исхрани многих Руса.
Према једном истраживању које је спровео популарни сервис доставе хране, у првих шест месеци ове године најпопуларније житарице у Русији биле су пиринач, хељда, просо и сасвим неочекивано булгур и суви жути грашак.
Пиринач садржи цинк и има заштитну и регенеративну функцију коже и слузокоже. Међутим, цинк се налази само у браон пиринчу, а Руси много чешће купују бели, рафинисани пиринач који је једноставно извор угљених хидрата.
Пиринач се у руској кухињи једе као прилог уз рибу, месо или шницле. Додаје се у супе, рагуе и јела из рерне. Пиринач са јајима и зачинским биљем популаран је надев за пите. Са пиринчем се праве и „голубци“ (сармице). Фил од меса, пиринча и поврћа завија се у листове купуса. Користи се и у рибљим салатама, попут оне од меса рачића или салате са јетром бакалара.
Никако не треба заборавити ни специјалитет источњачке кухиње „плов“, односно пилав. Ово издашно, мирисно јело припрема се са месом (најчешће говедином или овчетином), луком, шаргарепом и зачинима.
Хељда садржи биљне протеине, сложене угљене хидрате и антиоксидансе који штите организам од старења. Влакна којима хељда обилује уклањају вишак холестерола и смањују ризик добијања дијабетеса.
Каша од хељде, један је од омиљених прилога у руској кухињи. Она се кува на води или млеку. Врло је популарна хељдина каша са печуркама. Постоји прича да је Николај Други јео ову кашу спремљену по специјалном рецепту готово свакодневно.
Кувана хељда користи се као надев за пите и кундјуме, врсту пељмена који се прво пеку па кувају у рерни. Користи се за прављење шницли, уштипака и палачинки.
Просо је један од главних биљних извора беланчевина и угљених хидрата, садржи микроелементе неопходне људском организму.
Просо се користи за спремање просене каше на води или млеку. Служи се са путером, павлаком, шећером или воћем. У јесен се прави просена каша са бундевом. Додаје се у шницле и главна јела. Од самлевеног проса праве се палачинке.
Булгур се добија од пшенице тврдог зрна која се потапа у воду, бланшира и суши, а затим љушти и меље.
Нарочито је популаран у земљама Блиског истока и Средње Азије, а у Русији је одавно познат на Кавказу и југу земље. Потрошња булгура у Русији нагло расте од 2015. године. Дијетолози и маркентишки стручњаци који га препоручују онима који желе да омршају, као и вегетаријанцима, допринели су интересовању за ову житарицу.
Булгур се одликује високим садржајем влакана, протеина, калијума, гвожђа, као и ниским гликемијским индексом и малим бројем калорија. Због тога се препоручује за дијететску и исхрану деце.
Од њега се праве каша, пилав, додаје се у салате и супе.
Суви жути грашак производи се од семена махунарки. Садржи велику количину протеина, 23 одсто, гвожђа, фосфора и калцијума, као и витамине Бе групе, ниацин, витамин Е и бета-каротен.
Жути грашак се потапа у воду, а затим кува најмање сат времена. Током кувања знатно набубри. Од њега се углавном праве супе и каше, а користи се и за припрему палачинки и пита.
У руској кухињи су омиљена и јела од пшеничног и кукурузног гриза, овса и гершле. Рецимо, мени у дечјим вртићима незамислив је без пшеничног гриза куваног на млеку. Штедљиве домаћице од пшеничног гриза праве укусну посластицу, питу „маник“.
Од кукурузног гриза праве се каше, хлеб и лепиње. Овас се најчешће користи за припрему каше, али и за колаче и хлеб, или као додатак јогурту. Ољуштени јечам се додаје чорбама, расолнику и шницлама.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
