Потомство „Стаљинових оргуља“

Даље и прецизније

Главне врлине вишецевног бацача ракета су изненадност напада, висока густина уништења ватром на великим површинама, брзо испаљивање муниције, висока мобилност (време избегавања узвратног удара износи неколико минута), није гломазан, у складу је са критеријумом „једноставност руковања даје ефикасност“, способност да дејствује у било које време дана и ноћи у свим временским условима, као и релативно ниска цена.

У многим европским земљама постоји тенденција да се системи ракетне артиљерије дефинишу као оружје за масовно уништење. Још 1980. у ОУН је била усвојена Конвенција о конкретним видовима конвенционалног наоружања која је забрањивала или ограничавала примену одређеног наоружања за које се може сматрати да проузрокује прекомерне трауматске последице или да има дејство без обзира на циљ. У дати тип наоружања се безусловно може сврстати и вишецевни бацач ракета.

Полазећи од тога, у оружаним снагама Данске и Холандије, на пример, ови системи су недавно били укинути. Истовремено, вишецевни бацачи ракета уз све њихове набројане борбене карактеристике остају један од најтраженијих видова наоружања за већину армија у свету. Њихова потражња се још више повећала после грађанског рата у Либији, где су јединице регуларне армије и одреди присталица Моамера Гадафија, у великој мери захваљујући вишецевним бацачима ракета совјетске производње, успешно пружали отпор бројнијим одредима побуњеника који су имали подршку од стране борбене авијације НАТО-а. 

Од „Каћуше“ до „Смерча“

„Андрјуша“. Извор: ShinePhantom.

Од тренутка када је 16. јула 1941. батерија ракетних 132-милиметарских система БМ-13-16 („Каћуша“) под командом капетана Ивана Фљорова уништила железнички чвор код Орше заједно са немачким ешалонима с јединицама и техником, почиње епоха совјетске ракетне артиљерије. Отприлике годину дана после тога у борбу је ушла модификација гардијског ракетног бацача „Каћуша“ – 300-mm БМ-31-12 („Андрјуша“) са лансирним усмеривачима ћелијског типа.

„Каћуша“. Фотографија из слободних извора.

Када се завршио Други светски рат Совјетска армија је увела у наоружање читав низ система покретне ракетне артиљерије – 240-mm БМ-24, 140-mm БМ-14, 200-mm БМД-20 „Шторм-1“, вучну 140-mm РПУ-14. Ови потпуно стари али поуздани системи и данас се налазе у наоружању неких армија у свету. Али они се мало разликују од „Каћуше“ – мобилног ракетног система плотунске ватре. Њихова максимална даљина гађања не премашује десет километара (изузетак је БМД-20 – 18,7 km).

Преломни тренутак настао је 1963. с појавом 122-mm БМ-21 „Град“ са максималним дометом 20,4 километра, који је после модернизација био доведен до максималног домета 40 km. На бази БМ-21 направљен је читав низ домаћих вишецевних бацача ракета – „Прима“, „Град-В“ (лакша верзија, прилагођена за десантирање), „Град-ВД“, „Град-П“ (лаки једноцевни преносни), „Град-1“, бродски „Град-М“, обалски самоходни комплекс „Дамба“ (бацач бомби). Изузетне техничке карактеристике и огромни потенцијал за модернизацију постали су добар разлог за копирање и безбројне дораде у читавом свету.

„Град“. Извор: РИА „Новости“.

Совјетска армија је 1976. увела у наоружање моћнији 220-милиметарски систем плотунске ватре „Ураган“ са максималним дометом гађања 35 километара. Он има 16 лансирних цеви („Град“ има 40). Финални акорд совјетских времена односи се на 300-милиметарски вишецевни бацач ракета „Смерч“, који је задуго остао најдалекометнији систем ракетне артиљерије. Максимални домет гађања износи 90 километара, број лансирних цеви је од 4 до 12. Ракетни пројектил се у лету коригује гаснодинамичким управљачима, расејање је 0,21% од домета ватре. Плотун покрива површину од 672 хиљаде квадратних метара. Систем пуњења је у потпуности механизован. Користе се транспортно-лансирни контејнери (ТПК). Вишецевни бацач ракета „Смерч“ је уведен у наоружање 1987, мада је његово развијање почело још 1960-их.

Нови вишецевни бацач ракета „Торнадо-С“ који долази после „Смерча“ прошао је модернизацију у сегментима аутоматизовања навођења и нишањења, повећања домета гађања артиљеријским ракетним пројектилима до 120 километара, повећања прецизности ватре помоћу инерцијалног система навођења и система ГЛОНАСС. Време готовости скраћено је 2,5 пута у поређењу са основним системом.

Вишецевни бацач ракета „Смерч“. Извор: Виталиј В. Кузмин.

Модулни двокалибарски (транспортно-лансирни контејнер са 2х15 – 220-mm зрном или 2х6 – 300-милиметарским зрном) система „Ураган-1М“ је суштински нови вишецевни бацач ракета са дометом 80 километара. Начелник ракетних јединица и артиљерије КоВ 2009–2010, генерал-потпуковник Сергеј Богатинов је истакао да ће пакет пуњења „Урагана-1М“ омогућити примену читавог комплета постојећих артиљеријских ракетних пројектила вишецевних бацача ракета „Ураган“ и „Смерч“, као и пројектила на којима се тек ради. Спектар бојевих делова ракета је широк – кумулативни, тренутно-фугасни, противтенковски пројектили и противпешадијске мине. 

Зашто је руска војска у покрету

Ракетна Кина

У овом тренутку Кина поседује вишецевни бацач ракета који је најмоћнији на свету. То је 425-милиметарски WS-2D (шест лансирних цеви), у наоружање је уведен 2004. Развила га је компанија Sichuan Aerospace Industries. Туче на 200 километара. Домет ватре његове базне 302-милиметарске платформе WS-1 је до 180 километара. 300-милиметарски систем PHL-03 (12 лансирних цеви, домет – 130 km) израдила је корпорација Norinco и представља готово идентичну копију совјетског „Смерча“. Копирана је од „Смерча“ и ракетног система плотунске ватре А-100 са дометом до 50 километара. Основни вишецевни бацач ракета Народноослободилачке армије Кине и даље остаје 122-милиметарски Type 81 (копија совјетског „Града“). Тај систем и његове модификације (на гусеничној и точкашкој шасији) Кина активно развија на међународном тржишту наоружања.

Руски текст на порталу ВПК.

Ковачница победе на Уралу

Росијскаја газета. Сва права задржана.