Русија контролише све већу зону Арктика

Да би се противник могао победити, прво га треба уочити. У ваздушној и надводној сфери то је прилично једноставно, док за откривање подводних објеката постоји само једно средство, а то су хидроакустичне станице. По домету уочавања објеката оне до те мере заостају за радарима, да је за благовремено уочавање и уништавање невидљивог подводног непријатеља често потребно уложити гигантске напоре.

У циљу покривања својих војно-поморских база и пунктова базирања, још 1950-их година се почело са изградњом стационарних хидроакустичних станица и комплекса чији је задатак био да уочавају непријатељске подморнице и прате њихово кретање, као и да обезбеде одбрану приморја и прилаза објектима обалске инфраструктуре.

Русија научно образложила своје претензије на Арктик

Русија је новим физичким моделом кретања Земљине коре научно образложила захтев за проширење свог епиконтинен­талног појаса на Арктику.

Тих година је совјетска ратна морнарица добила прву такву станицу – „Волхов“. Затим је таква станица испоручена Египту и Кини. Током следећих деценија морнарица је добила МГ-407 и МГ-409, радарску станицу за кружно осматрање „Амур“ са антеном пречника око 20 метара и депласманом до 500 тона, као и граничну станицу „Лиман“ која омогућује поуздано уочавање противника у области где почиње ледена површина Северног леденог океана (касније се појавила варијанта „Лиман-М“). Врхунац пројеката у овој сфери биле су стационарне станице „Агам“ и „Дњестар-М“.

После распада Совјетског Савеза и драстичног смањења финансирања, радови у овој области били су или потпуно стопирани, или је њихова реализација знатно успорена. С почетком обимног програма модернизације руских оружаних снага, војно руководство се присетило да је потребно решити задатке увида у ситуацију под водом на различитим деоницама поморских граница Русије.

Хидроакустична баријера на удаљеним границама

Недавно се сазнало за одлуку Северне флоте да прошири зону обухваћену моћним стационарним хидроакустичним средствима која могу да контрилишу подводну ситуацију на више десетина и стотина миља од обале, захваљујући антенама које се налазе далеко у океану.

Постојбина совјетских водених џинова

Огромне совјетске подморнице – највећа подводна пловила на свету – направљене су у доба Хладног рата на бродогра­дилишту „Севмаш” у Северодвинску.

Морнарици северне флоте ће до краја године већ бити на располагању још један стационарни хидроакустични комплекс, МГК-608М, направљен у научноистраживачком институту „Атол“. Његов истурени део, како тврде руски извори, биће удаљен чак 160 км од обалске линије. Командни пункт овог комплекса налазиће се у Североморску, а њиме ће управљати свега четири човека.

Експортна варијанта овог комплекса, МГК-608Е, успешно је демонстрирана на Међународном војно-поморском салону у Санкт Петербургу, одржаном у лето 2015. године. Комплекс чини неколико антенских решетака које се постављају на дну мора, а састоје се од елемената за пријем – хидрофона, који могу бити удаљени десетине и стотине километара од обале.

Мозак система је специјални хардверско-софтверски систем који је у стању да обезбеди интеграцију података не само о подводној и надводној, већ и о ваздушној, надземној, чак и космичкој ситуацији. Овај систем може да анализира и управља различитим ситуацијама. На пример, може да показује циљеве руским маневарским снагама. Арктичка команда Оружаних снага Русије ће захваљујући таквим интегрисаним системима моћи да обезбеди поуздану одбрану земље од било које претње из северног правца.  

Почела деградација арктичке зоне вечитог снега и леда

Росијскаја газета. Сва права задржана.